Mogućnost primene digitalne televizije u nastavi

Televizija je, pored porodice i vaspitno-obrazovnih institucija, jedan od najmoćnijih faktora koji utiče na razvoj i učenje dece. To što deca često više vremena provode gledajući televizijski program nego boraveći u školi, pokazuje koliki je uticaj televizije na njih. Na taj način se navikavaju da primaju informacije ovim putem, da saznaju slušajući i gledajući. Televizija im nudi atraktivne sadržaje, zbog čega im način učenja i saznavanja u školi, posebno ako je opterećen verbalizmom, nije zanimljiv.
Poslednjih decenija prisutna su nastojanja da se dostignuća savremene nauke i tehnike integrišu u nastavni proces, što bi dovelo do njegovog unapređivanja i osavremenjivanja. Kada je reč o integraciji televizije, ti pokušaji nisu dali mnogo ploda. Razloge nalazimo u neusklađenosti programa, vremenskom nepoklapanju televizijskih emisija i rasporeda časova u školi, do neinformisanosti nastavnika i nedovoljnog povezivanja svih zainteresovanih faktora. Zbog toga je televizija i ono što je nudila imalo veoma malu primenu u školi.
U prošlosti je bio vidljiv pokušaj da se televizijski obrazovni program svede na školski program, odnosno da se podredi potrebama škole kao institucije. Time su se žrtvovale neke od osnovnih vrednosti savremenih masovnih medija. Gubila se aktuelnost, svežina informacija koje pružaju, prilagodljivost trenutku u kome deluju, ukusu i potrebama konkretne publike, sloboda i stvaralaštvo u interpretaciji, maštovitost, sloboda u improvizacijama… Upravo iz tog razloga, odnos između školskog i televizijskog programa treba posmatrati u kontekstu njihove šire društvene i kulturne misije koja uslovljava i određenu koordinaciju u delovanju.