Međunarodno kretanje kapitala

UVOD

Каpital (lat. capitalis – glavni, caput – glava) u ekonimiji predstavlja vrednost (u formi novca, imovine, ili ljudskih resursa) koja se ulaže u proizvodnju ili neku drugu ekonomsku oblast sa osnovnom namenom da se uveća, odnosno da donese dobit. Kapital se može ulagati u proizvodni ili neproizvodni sektor. Međutim, njegova osnovna namena je uvek ista, a to je uvećanje osnovne vrednosti ili proizvodnja drugih dobara. S obzirom da kapital nije prirodno dobro, on se mora proizvesti ili pozajmiti.
Kapital može biti fizički (oprema, proizvodni i poslovni prostori, sirovine, polugotovi i gotovi proizvodi) i finansijski (gotovina, hartije od vrednosti, itd.) Međutim, treba praviti razliku između kapitala i i lične imovine, jer lična imovina ne učestvuje u proizvodnom procesu. U slučaju da se ta imovina proda i dobijeni novac uloži u proizvodnju, lična imovina se u tim uslovima pretvara u kapital.
Do pre par decenija, međunarodna kretanja kapitala bila su vrlo skromna u odnosu na trgovinu robama i uslugama. Sa procesom globalizacije, ubrzanog razvoja interneta i telekomunikacionih tehnologija, tehničkim i tehnološkim unapređenjima, ekspanzije multinacionalnih kompanija, brzim razvojem globalnog finansijskog sistema i dr. međunarodni tokovi kapitala su su doživeli veliku ekspanziju, koja je dovela i do novih oblika tokova kapitala, kao i do regulacije dosadašnjih tokova.

Međunarodno kretanje kapitala, kao deo međunarodnog finansiranja, jedan je od najatraktivnijih oblika međunarodne saradnje i ostvarivanja strategijskih ciljeva, ali i najatraktivnijih oblika međunarodne saradnje među kompanijama. Međunarodno kretanje kapitala podrazumeva transfer realnih i finansijskih sredstava, institucija, preduzeća i rezidenata iz različitih zemalja u cilju zadovoljenja ekonomskih učesnika u transferu.

Privredna aktivnost svih zemljalja u svetu ne može normalno da se odvija, ukoliko u nju nije uključeno i međunarodno kretanje kapitala, kako u korišćenju, tako i u plasiranju kapitala.

Kretanje kapitala između subjekata različitih zemalja vrši se u raznim oblicima od kojih su dva osnovna, i to: međunarodno kretanje privatnog kapitala i međunarodno kretanje javnog kapitala. Privatni kapital (pojedinci, privatne kompanije, komercijalne banke) kreće se prvenstveno u obliku direktnih investicija, portfolio investicija, kao i formi kredita i depozita. Javni kapital (državni budžet i centralne i državne banke) kreće se prvenstveno u obliku bilateralnih zajmova i kredita, portfolio investicija i u formi bespovratne ekonomske pomoći. Posebna vrsta javnog kapiala su zajmovi međunarodnih organizacija, kao što su: IBRD, IMF, IDA, EBRID, IFC i druge institucije sa sličnim profilom angažovanja.

Kapitalni tokovi danas utiču na veliki broj makroekonomskih varijabli poput: obima ekonomske aktivnosti, deviznog kursa, kamatne stope, platnog bilansa i dr. Veliki slobodni protok međunarodnog kapitala omogućava optimalnu alokaciju kapitala, odnosno usmeravanje resursa ka produktivnijim namenama, čime se povećava efikasnost poslovanja.

1. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA
Pod međunarodnim kretanjem kapitala podrazumevamo transfer realnih i finansijskih sredstava između subjekata različitih zemalja sa odloženim kontratransferom za određeni vremenski period, a u cilju ostvarivanja određenih ekonomskih i političkih interesa učesnika u tom transferu. Nijedna savremena privreda ne može se izolovati od potrebe da izvozi i uvozi kapital, bez obzira na to da li, ukupno gledano, ima neto suficit ili neto deficit u kapitalu, tako da je kretanje kapitala između zemalja dvosmerno i vrši se kroz uvoz i izvoz kapitala, pri čemu se u jednom slučaju subjekti određene zemlje pojavljuju kao korisnici, a drugi put kao davaoci kapitala. Najveći deo međunarodnog kretanja kapitala odvija se između razvijenih zemalja, odnosno subjekata iz ovih zemalja, koje su glavni davaoci i korisnici kapitala u svetskim razmerama.

Motivi izvoza kapitala mogu biti: ekonomski i neekonomski. Ekonomski motivi odnose se na mogućnost korišćenja jeftine radne snage, energije, sirovina i sl., i osvajanje novih tržišta, u funkciji maksimiranja profita. Neekonomski motivi odnose se na ostvarivanje političkog uticaja na određenu zemlju.

Uvozom kapitala stimuliše se privredni rast i privredna struktura zemlje, što utiče na povećanje zaposlenosti, utiče na promenu deficita platnog bilansa, omogućava bolju snabdevenost domaćeg tržišta i sl.

Privrede u razvoju (zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji) se kao grupacija uglavnom pojavljuju kao korisnici kapitala, a mnogo manje kao davaoci kapitala, mada se neke od njih, u poslednje vreme, u određenoj meri, pojavljuju i kao relativno značajni davaoci kapitala.