Mito i korupcija

UVOD

Korupcija podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći radi sticanja sopstvene koristi. Prevedeno: podmitljivost, potkupljivost. Mito je samo jedan vid korupcije. Narod je vezuje pre svega za „gotovinu”, odnosno ostvarivanje novčane dobiti, dok se „recipročne obaveze davanja” , VIP (veze i poznanstva) sistem poklona i ustupaka češće shvata kao nezaobilazni deo tradicionalnog morala. Da bi se stvorila korupcija potrebno je da postoji namera da se ona ostvari. Nije svako čašćavanje podmićivanje. Podmićivanjem se ne smatra davanje poklona za svadbe,ispraćaje itd. Sebični interes je ono što je osnovni motiv ljudi koji stupaju u međusobne ekonomske odnose. Postoji centralizovana i decentralizovana korupcija. Korupcija je odraz kvarenja moralnih vrednosti jednog društva. Postoje tri tipa borbe protiv korupcije,a to je da se liberalizuje uloga države,da se uvede veća transparentnost i motivacioni sistem ljudi koji obavljaju državne funkcije. Država mora da prepozna kolika je cena korupcije, da bude odlučna, ali i kreativna u borbi protiv nje i da u toj borbi sarađuje sa drugima.

 
MITO

Mito u srpskom jeziku označava novac ili neku drugu vrednosnu stvar kao dar, nagradu kojom se neko (obično ko je na vlasti, ko ima uticaja) pridobija da udovolji davaočevoj želji (najčešće na nepošten, nezakonit način). Postoji i starija reč diskrecija, koja označava mito, podmićivanje, ali je ona vremenom nestala iz upotrebe. Stariji izvori pominju mito i podmićivanje. Taj dokaz nam govori da takve radnje nisu novijeg datuma,već da one postoje vekovima. Mito je samo jedna vrsta korupcije.

 
KORUPCIJA

Korupcija se može definisati na nekoliko različitih načina. Najobuhvatniju definiciju korupcije je ponudio Vito Tanci. Prema njemu, korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Princip nepristrasnosti zahteva da, pri donošenju odluka, lični ili bilo koji drugi odnosi između učesnika u razmeni nemaju nikakav uticaj. Ovaj princip je deo funkcionisanja savršenog tržišta, koje je, prema samoj definiciji, depersonalizovano. Na osnovu Tancijeve definicije, može se zaključiti da postoje dva potrebna uslova da narušavanje nepristrasnosti bude okarakterisano kao korupcija. Prvo, potrebno je da postoji namera. Slučajno narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, nesavršene informisanosti, ne predstavlja korupciju. Drugo, potrebno je da se kao posledica navedene nepristrasnosti javlja prisvajanje neke pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi. Narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, boje kože učesnika u transakciji,predstavlja rasizam ali ne i korupciju. Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi za onoga koji donosi pristrasne odluke, može da uzima različite oblike. Uobičajeno je da se pod korupcijom podrazumeva prisvajanje novca (ovaj oblik korupcije se najčešće naziva podmićivanjem), ali lična korist može da podrazumeva i skupe pokolone ili činjenje protiv usluge.

Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi, može da se odvija simultano sa donošenjem pristrasne odluke, ali ta dva čina mogu da budu vremenski razdvojena. Naime, donošenje pristrasne odluke korumpiranog stvara neformalnu, ali veoma čvrstu obavezu koruptora da vrati tu uslugu, odnosno da pruži protivuslugu i ta obaveza ne zastareva u vremenu, tako da je sticanje lične pogodnosti korumpiranog pomereno u budućnost. Ukoliko je protivusluga dobro plaćeno radno mesto za sina, a sin je tek krenuo na fakultet, izvesno je da će postojati vremenska razlika između dva čina. Štaviše, pri sklapanju sporazuma o korupciji, protivusluga često nije ni specifikovana, već se samo stvara obaveza koruptora da u budućnosti stvori ličnu korist za korumpiranog.

Korisna je i Kolemanova teorija društvenog kapitala pojedinca, gde taj kapital predstavlja sumu potraživanja pojedinca na osnovu već učinjenih usluga, odnosno na osnovu već učinjenog kršenja nepristrasnosti u donošenju odluka. Na primer, državni službenik u odeljenju za izdavanje dozvola za uvoz, izdajući dozvole na pristrasan način, ne mora odmah da traži protivuslugu od onih kojima je pristrasno izdao dozvole, ali se takva pritivusluga podrazumeva u budućnosti. Svaka pristrasno izdata dozvola predstavlja investiciju u društveni kapital državnog službenika, tj. uvećanje njegovih potraživanja od drugih projedinaca. Što je veći društveni kapital pojedinca, veća je i njegova očekivana korisnost u budućnosti.