Nasledno pravo

UVOD

Nasleđivanje je stupanje nekog lica u odnose na mesto umrlog, odnosno lica proglašenog za umrlog. Ali ne može se stupiti u sve odnose koje je umrli bio zasnovao za života, već samo u one u koje je po prirodi stvari to mogućno i čije nasledno pravo dozvoljava. Tako, prijateljski, bračni i niz ličnih odnosa ne nasleđuju se. Nasleđivanju su podobni imovinskopravni (građansko pravni) odnosi, ali ni oni ne svi (npr. lične službenosti, ugovori zaključeni s obzirom na lična svojstva ugovarača – tzv. ugovori zaključeni intuitu persone – ne nasleđuju se).
Nasleđivanje kao pravnu ustanovu regulišu norme naslednog prava, ali i norme drugih oblasti prava mogu da sadrže norme naslednopravnog karaktera (npr. norme autorskog prava, propisi o nasleđivanju zemljišta dodeljenog kolonistima i agrarnim interesantima); otuda pod naslednim pravom treba podrazumevati sve pravne norme koje regulišu nasleđivanje. Odnose koji nisu podobni nasleđivanju regulišu druge oblasti prava ili društvene norme (npr. običajne ili moralne).
Da bi moglo da dođe do nasleđivanja potrebno je da se ispune neki osnovni uslovi. Ti uslovi su: smrt fizičkog lica, postojanje zaostavštine, postojanje naslednika, i postojanje pravnog osnova za nasleđivanje. Dok ne umre neko lice nema ni govora o nasleđivanju. Ako je lice umrlo, a nema zaostavštinu, opet ne može da dođe do nasleđivanja, jer nema šta da se nasleđuje. Kad je lice umrlo i ostavilo zaostavštinu, a nema naslednika koji hoće i mogu da ga naslede, ne može da dođe do nasleđivanja, jer nema ko da ga nasledi. Najzad, da bi lica koja žele da naslede stvarno postala naslednici potrebno je da postoji pravni osnov za nasleđivanje.
Nasleđivanje može biti ugovorno, zakonsko i testamentalno. U našem pravu nasleđivanje može biti samo zakonsko i testamentalno, i to u vidu univerzalnog ili singularnog nasleđivanja. (Singularna sukcesija; Testamentalno nasleđivanje; Univerzalna sukcesija; Zakonsko nasleđivanje).
Da bi smo vas uveli u nasledno pravo, a samim tim i odredili ga, potrebno je odrediti osnovne pojmove nasleđivanja.
Nasleđe je imovina koja ostane posle smrti fizičkog lica, tzv. ostavioca, a koja se može naslediti. Shodno tome, u nasleđe spadaju prava i obaveze bilo imovinskog (npr. lične službenosti) bilo neimovinskog (npr. pravo na ime) karaktera, koji se ne mogu nasleđivati. Nasleđe se drukcije naziva nasledstvo, nasledna masa, ostavinska masa, ostavština, zaostavština. Nasleđe se sastoji iz aktive i pasive. Aktivu čine prava odnosno objekti koji su predmet prava, a pasivu obaveze odnosno objekti koji su predmet obaveza. Novčanim izražavanjem vrednosti i jednih i drugih objekata i njihovih uzajamnih upoređivanjem utvrđuje se stanje nasledne imovine, ako postoji tzv. čista vrednost nasleđa. Zaostavština je dakle, skup svih: prava, pravnih stanja, pravnih moći i obaveza koja su pripadala ostaviocu u momentu smrti, a koja su nasleđivanju podobna, i koja su slobodna za nasleđivanje. Prava, pravna stanja, pravne moći i obaveze treba da su pripadale ostaviocu u momentu smrti da bi ušla u zaostavštinu. Ono što je nekada pripadalo ostaviocu, ali je pre momenta smrti prestalo da bude ostaviočevo, ne može ući u zaostavštinu. Po pravilu, najvažniji deo zaostavštine čini pravo svojine na brojnim pokretnim i nepokretnim stvarima koje su pripadale ostaviocu u momentu smrti.
Da bi jedno lice moglo da stekne zaostavštinu određenog ostavioca potrebno je da postoji neki pravni osnov po kome baš to lice ima pravo da nasledi tog ostavioca. Koja lica i pod kojim uslovima mogu biti pozbana na nasleđe određuje zakon. Zato se može reći da se svi pravni osnovi zasnivaju na zakonu. S obzirom na to ko određuje naslednika sve pravne osnove možemo svrstati u dve grupe i to: pravni osnovi koji se zasnivaju na volji ostavioca, i pravni osnovi koji postoje nezavisno od volje ostavioca.
Naslednik je fizičko ili pravno lice koje nasleđuje ostavioca. Fizičko lice može da nasledi i na osnovu zakona i na osnovu testamenta, a pravno lice samo na osnovu testamenta, izuzev države kak nasleđuje zaostavštinu bez naslednika (tada država nasleđuje na osnovu zakona). Da bi jedno lice nasledilo ostavioca, treba da postoji u momentu njegove smrti. Izuzetak od ovog pravila predviđen je u korist začetnog deteta, odnosno u korist pravnog lica u formiranju analogno začetom detetu. Naslednik može da se javi kao univerzalni ili kao singularni (singularna sukcesija, univerzalna sukcesija).
Naslednička kvota je deo nasleđa koji pripada nekom nasledniku. Ako naslednik dolazi na nasleđe na osnovu zakona, njegov deo je određen zakonom i može biti ili cela zaostavština (ako je jedini naslednik), ili alikvotni deo zaostavštine, tj. deo u vidu razlomka (1/2, 1/3, 1/4, itd.). Ako se nasleđivanje vrši na osnovu testamenta, ostavilac može sebi odrediti jednog naslednika i može mu ili ostaviti celu zaostavštinu koju će on naslediti kao takvu, ili reduciranu zahtevom nužnih naslednika, ako ih ima i ako se koriste svojim pravom ili mu odrediti deo koji će naslediti, s tim da ostatak pripadne zakonskim naslednicima, pri čemu takođe može biti reduciran deo testamentalnog naslednika zahtevom nužnih naslednika ako iz dela ostavljenog zakonskim naslednicima ne budu mogli da se namire. Ako ostavilac u testamentu odredi sebi više naslednika, on može ostaviti jednake ili nejednake delove, pri čemu ovi delovi mogu biti određeni ili alikvotno, ili u vidu izvesnih objekata u naturi.