Obrazovanje odraslih

Uvod

Uloga obrazovanja u razvoju društva i pojedinca svedoči o stepenu razvoja do kojeg je društvo u određenom trenutku dospelo. Intelektualne i moralne odrednice jedne zajednice, pre svega, treba sagledavati kroz odnos prema vaspitanju i obrazovanju.
Zajendica govori o sebi odnosom prema školi, odnosom prema onim što utvrđuje kao cilj vaspitanja i obrazovanja, stvarnim vrednostima koje pokreće. Na taj način se realnost obrazovanja manifestuje kao egzistencialna činjenica ljudskog postojanja. Obrazovanje je proces koji je upleten u sve oblasti života, u školi, i izvan nje. Obrazovanje je iznad instrumentalnih vrednosti; kao jedno od najvećih dobara, obrazovanje donosi sobom mogućnost da se stekne obraz, da se razvije smisao za dobro, istinito, pravedno i lepo. Obrazovanje je proces i rezultat mogućnost za napredovanje i razvoj individualnom i društvenom planu
Sagledavanje promena i procesa zahteva kritičko promišljanje i preispitivanje teorije obrazovanja, prećenje i analizu obrazovne i društvene prakse, integraciju empirijskih i teorijskih znanja.
Odnos između obrazovanja i društva uglavnom se posmatra kroz dve suprodstavljene teorijske orjentacije: obrazovanje je samo sredstvo reprodukovanja postojeće društvene strukture i obrazovanje je sposobno da oblikuje novi tip društva i nastupa kao značajni reformator savremenih društava.
Evidentno je da specifičnost odnosa izmežu društva i obrazovanja, s jedne strane, i odnosi unutar obrazovnog sistema na drugoj upućuju na potrebu da se ukaže na nedovoljnost bilo kojeg pojedinačnog pristupa. Promenu u društvu i obrazovanju imaju u odreženoj meri svoju autonomnu egzistenciju, nezavisno od toga koliko su brižljivo planirane, usmeravane, praćene i vrednovane. Ukoliko se planirani procesi i ishodi ostvaruju delimično, ili se radi o određenom neskladu očekivanih i ostvarenih efekata. Uključivanje sve većeg broja mladih u obrazovni proces trebalo je da doprinese demokratizaciji društva i smanjivanju društvenih nejednakosti. Mežutim kvantitativna ekspanzija obrazovanja pokazala se kao sredstvo očuvanja i reprodukcije društvenih nejednakosti. Budući da se obrazovanje stiče i izvan institucionalnog školovanja, pravo na obrazovanje i škola kao obrazovna ustanova istovremeno se prožimaju i mimoilaze. Pravila koja važe u šškoli sve manje vrede u životu.
Uporedno napredovanje u pogledu obrazovanja i kvaliteta života upućuje na teorijske pretpostavke koje su uglavnom u funkciji prilagođavanja obrazovanja (i pojedinaca) zahtevima aktuelnog društvenog poretka.
U daljem radu biće izložena koncepcija osnovnih problema i zadataka i funkcija formalnog uključenja i obrazovanja odraslog čoveka, ali smatram da ovaj problem nije dovoljno razražen kod nas i nije baš najbolje prihvaćena ideja o formalnom obrazovanju odraslih.

1.    Pojava i razvoj obrazovanja odraslih

Obrazovanje odraslih je stara ideja i značajna istorijska i civilizacijska pojava. To, istovremeno znači da je obrazovanje odraslih prirodnan i suštinska karakteristika ljudskih društava kriz ražanje i rast nače civilizacije. Ono je duboko utkano u nastajanje i razvoj najstarijih civilizacija i kultura – grčke, rimske, jevrejske i islamske, koje su mu pridavale veliki značaj i ulogu. U ovim drevnim civilizacijama smatralo se da je veoma važno „brinuti se o odrazovanju i učenju odraslih. Takav stav pordžavala je i religija – jevrejska i rano hrišćanska, pa i država (Atina, Sparta i rimska imperija. Takvu koncepciju osobito su negovali Jevreji, učenje je za njih bilo način preživljavanja“. Dlično razmevanje obrazovanja odraslih nalazino u najranijem islamskom filozofsko – istorijskom mišljenju i kulturi, tako da je muslimanski svet mežu prvima propovedao ideju o doživonom učenju zahtevajući od svih ljudi, žena i dece, „ da se obrazuju kako bi mogli da obrazuju i druge“.  Ne bi valjalo zaboraviti na najstariju azijsku tradisiju o obrazovanju odraslih (kineski, indijsku i persijsku), u kojoj organizovano i sistematsko obrazovanje odraslih ima značajno duži vek trajanja od formalno organizovanog obrazovanja dece i omladine. Iako u stručnim izvorima nailazomo na ocenu da obrazovanje odraslih u sednjem veku „gotovo prestaje“, danas preovladava mišljenje da je u tom razvoju ljudske civilizacije obrazovanje odraslih izgubilo na intenzitetu, ali nije bilo potpuno obustavljeno. Organizuju ga crkve i manastiri koji osnivaju posebne škole za odrasle. U to vreme počinje osnivanje i velikih institucija za visoko obrazovanje koje su u osnovi bile andragošlog karaktera.
U godinama humanizma (nemačke reformacije) i renesanse osužuje se i napušta „surovost tradicionalnog vaspitanja“, i dolazo do drugačijeg gledanja na čoveka, nauku, umetnost i politiku. To, međutim, nije imalo naročit uticaj na obrazovanje odraslih, sve do kasnog srednjeg veka, kada se pojavljuju  „svetovni oblici obrazovanja odraslih kako onog formalnog tako i još neformalnog tipa“.
Savremeni autori (Samolovčev,1963; Kidd, 1973; Titmus, 1989; Savićević, 2000-a) saglasni su u tome da se obrazovanje odraslih intenzivnije i masovnije na prelazu iz XVIII u XIX vek. U tom periodu industrijski razvoj obuhvata sve više zemalja Evrope, što prati pojačavanje i širenje aktivnosti na obrazovanju odraslih. U osnovi takvog razvoja bilo je saznanje da obrazovaniji radnici dobrinose „umnožavanju kapitala, što je bilo u interesu poslodavaca. Mašine su bile sve komplikovanije i za njihovo rukovanje bio je potreban viši stepen znanja. To je bio jedan od pokretačkih motiva stručnog opbrazovanja odraslih“. Obrazovanje odraslih će ubrzo postati i jedan od najznačajnijih instrumenata društvene emancipacije, odnosno faktor koji treba da omogući izmenu „neljudskih uslova života i nedostataka statusa i uživanja“, za sve brojnije radničke klase.