Odbrana Sokratova

Razlika između kićene, ali lažne, i proste, ali iskrene besede
Kakav su utisak, građani atinski (1) , učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam
vešt besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah činjenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vešt besednik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu. Oni, dakle, kao što ja tvrdim, ili su kazali od istine nešto malo ili ništa; ali od mene čućete celu istinu. Ali, tako mi Diva, građani atinski, ono što ćete od mene čuti, to neće biti besede kao što su njihove, ulepšane glagolima i imenicama, ni iskićene, nego beseda jednostavna i sa običnim izrazima. Jer sam tvrdo uveren da je pravo ono što kažem, i niko od vas neka ne očekuje drukčije. Ta ne bi, zacelo, ni dolikovalo, građani, ovim godinama mojim da kao ludo momče slažem besede i da pred vas izlazim. Ali vas, građani atinski, usrdno molim i zaklinjem: ako u mojoj odbrani čujete onakve iste reči kakvima sam navikao da se služim na trgu kod menjačkih stolova (2) , gde su me mnogi od vas čuli kao i na drugom mestu, nemojte se čuditi i nemojte vikati zato! Stvar je u ovome. Ovo danas je prvi put kako izlazim pred sud kad mi je već sedamdeset godina. Zatim, ja ne umem besediti kao što se ovde besedi. Uzmite da sam ja ovde slučajno stranac u punom smislu, vi biste mi, razume se, opraštali kad bih se služio onim narečjem i onim načinom u kome sam odrastao. Tako se, eto, i sada obraćam vama sa opravdanom, kako mi se čini, molbom da ne gledate na način moje besede — možda će ona biti lošija, a možda i bolja — nego samo da gledate na to i samo na to pažnju da obraćate da li ja pravo govorim ili ne, jer to je dužnost i zadatak sudijin, a besednikov — istinu govoriti.

Predmet: dve vrste tužilaca
Pre svega, dužan sam, građani atinski, odbraniti se od prvašnje lažne tužbe i prvašnjih tužilaca, a zatim od docnije i od docnijih. Protiv mene su ustali mnogi tužioci i tuže me pred vama, i to odavno, već mnogo godina, ali išta istinito ne iznose. Tih ljudi ja se više bojim nego li Anita (1) i njegove družine, mada su i ovi opasni. Međutim, građani, opasniji su oni drugi koji su mnoge od vas još u detinjstvu hvatali i uveravali vas i optuživali me, a ništa ne beše istina: »Ima neki Sokrat, kažu, mudar čovek, koji razmišlja o nebeskim pojavama i koji je ispitao sve što je pod zemljom (2) i koji ume lošiju stvar da pravi boljom« (3). Ti ljudi, građani atinski, koji su takav glas raširili, to su oni opasni tužioci moji. Jer, oni koji su ih čuli, misle da ti ljudi koji takve stvari ispituju ni u bogove ne veruju. A zatim, tih tužilaca ima velik broj, i oni se već dugo vremena tim poslom bave, i vama su se obraćali još u onim vašim godinama kad ste im najlakše mogli poverovati, jer ste bili još deca, a samo neki od vas i mladići, pa su me optuživali, razume se, u vetar, jer nikoga nije bilo da se brani. A što je od svega toga najčudnovatije, to je što im ni imena ne mogu znati ni kazati, osim ako je ko među njima slučajno pisac komedija (4) : a svi oni koji su vas iz zavisti ili iz strasti za klevetanjem za se pridobijali, kao i oni koji su sami bili uvereni i druge uveravali — ti su najnepristupačniji. Nijednoga od njih ne mogu ovamo pred sud da dovedem, ni da pobijem, nego moram, razume se, da se borim kao sa senom i da se branim i da pobijam, a nikoga nema da odgovara. Uzmite, dakle, i vi da su se, kao što kažem, podigle protiv mene dve vrste tužilaca, i to jedni koji su me sada tužili, pa onda oni pređašnji što sam ih maločas napomenuo; i uzmite na um da mi se na prvom mestu valja odbraniti od starih! Ta vi ste i pre tužbama tih ljudi poklonili pažnju, i to
u mnogo većoj meri nego tužbama ovih sadašnjih.Dobro! Treba, dakle, da se branim, građani atinski, i da se trudim da vam istisnem iz srca onu klevetu što ste je vi u toku dugoga vremena usvojili, i to da je istisnem u tako kratko vreme. Želeo bih zaista da moja odbrana ne ostane bez uspeha ukoliko je to bolje i za vas i za mene. Ali držim da je to teško, i nipošto mi nije nepoznato kakva je to rabota. Ali opet — neka ide stvar svojim tokom kako je Bogu drago: zakon zahteva poslušnost, i treba se braniti.