Pravna sposobnost fizičkih lica

UVOD
Pod fizičkim licima u pravu, podrazumevaju se ljudi koji rođenjem postaju pravni subjekti i kao takvi ostaju sve do svoje smrti. Fizičko lice je svaki živ čovek, ljudsko biće, bez obzira na zdravstveno stanje, poli i starost. U savremenom pravu fizičko lice koje ima prava i obaveze je pravni subjekt. U pravnoj nauci se osnovano ističe da su čovek i subjekt dva različita pojma i rezultat dva različita načina posmatranja. U pravu se zahteva da čovek bude živ rođen, kao i da je rođen u ljudskom obliku (da nije monstrum). Pored toga u pravu je zaštićeno i začeto dete koje još nije rođeno, tzv. Nasciturus, u pogledu prava nasleđivanja, pod uslovom da se rodi živo i u ljudskom obliku. (Pravilo klasičnog rimskog prava – “Infans conceptus pro nato habetur, quotiens de comodo eius agitur”, što u prevodu znači: “Začeto dete smatra se rođenim, ako je to u njegovom interesu”.).
Ovo svojstvo subjekta prava, imaju sva fizička lica od rođenja do smrti. Isto je pravo jednako za sva fizička lica, kao i za novorođena lica (na primer, u slučaju nasleđa) , začeta deca a još nerođena, pod uslovom da se rode u ljudskom obliku – da nisu monstrum, nepunoletna i punoletna lica.
Pravni subjektivitet fizičkog lica prestaje smrću. U određenim situacijama postoji pravni interes da se pojedina fizička lica koja su nestala proglase umrlim. Da bi jedno fizičko lice bilo proglašeno za umrlo, potrebno je da se ispune određeni uslovi, kao da je ono odsutno iz svoga prebivališta određeno vreme i da je neizvesno gde se ono nalazi i da li je ono još u životu. Postupak za proglašenje nestalog lica za umrlo pokreće se na predlog zainteresovanih lica i postupak se vodi kod nadležnog opštinskog suda na čijem je području nestalo lice imalo prebivalište, odnosno poslednje boravište. Lice koje je rešenjem nadležnog suda proglašeno za umrlo, prestaje da bude subjekt prava i to od onog dana koji je označen u rešenju. Ovakvo rešenje, o proglašenju nestalog lica za umrlo, sadrži samo pretpostavku o smrti umrlog lica i ona proizvodi svoje dejstvo dok se ne dokaže suprotno, tj. Da takva pretpostavka nije istinita.

 
STICANjE PRAVNE SPOSOBNOSTI
Pravnu sposobnost stiče lice koje je živo rođeno, a prestaje smrću. Ona postoji između dva ekstrema – rođenja i smrti. U pravnoj književnosti je sporno kada se smatra da je dete rođeno. Po jednom mišljenju rođenje nije okončano izlaskom deteta iz utrobe majke nego se zahteva i presecanje pupčane vrpce. Sve do tog momenta dete je sastavni deo tuđeg tela.
Drugo mišljenje za nastanak fizičkog lica ne zahteva da je pupčana vrpca koja vezuje majku za dete presečena.
Da bi novorođenče postalo fizičko lice, potrebno je da je nakon rođenja davalo znake života (ne mora se oglasiti plačom, kako su to u rimskom pravu zahtevali neki pravni: pisci). Začetak koji je pobačen pre organogeneze (formiranja organa deteta) i kada bi davao znake života, ne smatra se fizičkim licem. Ako su, kod začetka koji je pobačen formirani organi, on bi se, načelno, smatrao fizičkim licem ako daje znake života. U slučaju da su navedene činjenice sporne, sud će ih utvrđivati saslušanjem veštaka medicinske struke i ostalim dokaznim sredstvima.
Pod određenim uslovima specifičnu, ograničenu pravnu sposobnost ima i začetak. Naime, začeto dete smatra se kao rođeno ako je to u njegovom interesu, a rodi se živo. Tako, prema odredbama člana 3. Stava 2. ZON, člana 128. Stav 2. ZON SR BiH, koji se primenjuje u Republici Srpskoj, i člana 125. Stava 2. ZON CG, naslediti može i dete već začeto u trenutku ostaviočeve smrti, ako se rodi živo. Prema tome, začetak je uslovni subjekt. Ako se ne rodi živo, smatra se da nikada nije postao subjekat prava. Ukoliko organ starateljstva drukčije ne odredi, o pravima još nerođenog deteta staraće se jedan od njegovih roditelja (član 112. ZOVP i član 127. Stav 2. ZOVP CG).
Fizičko lice nastaje ako je rođeno, pokazuje znake života, a potiče od žene i muškarca, bez obzira na izgled i vitalitet (da li će vrlo brzo umreti – npr. Za nekoliko minuta). Pod uticajem rimskog prava paragraf 36. SGZ je odredio da: „Pod imenom lica (osobe) uzima zakon svako čovečije stvorenje“. Ova odredba je tako tumačena da lica koja nisu imala ljudski oblik nego su po izgledu bila nakaze (monstrumi) nisu smatrani subjektima prava. Takvo mišljenje je usvojeno i u jednom delu novije pravne književnosti. U vreme kada je doneti SGZ (1844. Godine) istaknuti stav se mogao osnovanije braniti nego danas kada je npr. Moguće razdvojiti sijamske blizance ili plastičnim operacijama bitno promeniti izgled lica i ostalih delova tela.
Ukoliko postoji neizvesnost da li je u vreme rođenja dete bilo živo ili mrtvo, pretpostavlja se, dok se suprotno ne dokaže, da je dete rođeno živo. Ova pretpostavka se logično izvodi iz života: rađanje žive dece je pravilo, a mrtve izuzetak. Činjenica rođenja deteta se dokazuje izvodom iz matične knjige rođenih, a činjenica smrti izvodom iz matične knjige umrlih.
 

PRESTANAK PRAVNE SPOSOBNOSTI
Faktička i civilna smrt
Pravna sposobnost fizičkog lica najčešće prestaje njegovom faktičnom (telesnom) smrću. Savremena prava, uglavnom, ne poznaju tzv. Civilnu smrt. Civilna (građanska) smrt je gubitak pravne sposobnosti pre faktičke smrti jednog lica. Francuski građanski zakonik je poznavao civilnu smrt (la morte civil) kad je neko osuđen na smrt, doživotnu robiju ili deportaciju. Imovina tih lica je prelazila na njihove naslednike, a brak prestajao. Ona su, ipak, mogla primiti poklone i imati posebnog staraoca. U Francuskom građanskom zakoniku ustanova civilne smrti važila je do 31. Maja 1854. God. Neka prava su predviđala nastupanje civilne smrti i ulaskom fizičkog lica u monaške redove sa zavetom siromaštva. Naše pravo ne poznaje ustanovu civilne smrti ni zbog jednog od navedenih razloga.

Proglašenje nestalog lica zaumrlo
Dejstvo faktičke smrti ima i proglašenje nestalog lica zaumrlo. Nestalo je ono lice koje nije u svom prebivalištu zakonom određeno vreme, a neizvesno je gde se nalazi i da li je živo ili mrtvo.
Za umrlo se može oglasiti lice: a) o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg. Je rođenja proteklo sedamdeset godina; b) o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je nestalo čine verovatnim da više nije u životu; v) koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili u kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka opasnosti i g) koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstava (član 57. ZOVP i član 61. Zakona o vanparničnom postupku BiH – ZOVP BiH).
Predlog za proglašenje nestalog lica za umrlo podnosi zainteresovano lice ili tužilac mesno nadležnom opštinskom (u Republici Srpskoj – osnovnom) sudu. Ako oceni da su ispunjene osnovne pretpostavke za pokretanje postupka, sud će objaviti oglas u »jSlužbenom glasniku RS” i na oglasnoj tabli suda. U oglasu će navesti bitne okolnosti slučaja, pozvati nestalo lice, kao i svako druti ko ma šta zna o njegovom životu da to bez odlaganja javi sudu. Po isteku roka od tri meseca od objavljivanja oglasa u „Službenom glasniku”, ako se nestali ne javi i nema traga da je u životu, sud zakazuje ročište. Ako u postupku utvrdi da su ispunjene pretpostavke za proglašenje nestalog lica za umrlo, sud će doneti rešenje kojim će proglasiti
da je to lice umrlo. U tom rešenju označiće se dan, a po mogućnosti i čas, koji se smatra kao vreme smrti nestalog. Pravnosnažno rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo dostavlja se matičaru radi upisa u matičnu knjigu umrlih, sudu nadležnom za vođenje ostavinskog postupka, organu starateljstva i organu koji vodi zemljišnu ili drugu javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti, ako je lice proglašeno za umrlo imalo nepokretnosti (čl. 61 – 65. ZOVP, skoro identične odredbe čl. 65 – 72. ZOVP BiH i čl. 59 – 68. ZOVP CG).
Ako se lice proglašeno za umrlo lično javi sudu, sud će, pošto utvrdi njegov identitet, bez daljeg postupka svoje rešenje o proglašenju tog lica za umrlo ukinuti. Ukoliko je sud, nakon donošenja rešenja o proglašenju nestalog lica za umrlo, na bilo koji način saznao da je nestalo lice živo, on će po službenoj dužnosti pokrenuti i sprovesti postupak radi ukidanja tog rešenja.