Kriterijumi za članstvo u EU

Uvod
Preteče Evropske unije su tri zajednice osnovane pedesetih godina prošlog vijeka: Evropska zajednica za ugalj i čelik (1951), Evropska ekonomska zajednica (1957, a od 1991. godine – Evropska zajednica) i Evropska zajednica za atomsku energiju (1957).
Sporazumi kojima su osnovane ove zajednice primenjivale su se izvorno samo na šest država osnivača: Belgiju, Francusku, Holandiju, Italiju, Luksemburg i Njemačku.
Od svog osnivanja, EEZ je više puta proširivana. Prvo su joj se priključile Velika Britanija, Irska i Danska (1973), a 1981. godine i Grčka. Sa pristupanjem Španije i Portugalije (1986), formira se „Zajednica dvanaestorice”. Njoj su 1995. godine pristupile Švedska, Finska i Austrija. Do najvećeg proširenja došlo je 2004. godine, kada su punopravne članice postale Estonija, Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Kipar i Malta. Poslije toga je slijedilo proširivanje 1. januara 2007. godine, kada su članice postale Bugarska i Rumunija, a zatim je i Hrvatska postala član EU, tako da ona danas broji 28 država.
Dinamika pristupanja svake zemlje Evropskoj uniji zavisi od napretka koji one ostvaruju u pripremi za članstvo, u skladu sa kriterijumima određenim od strane Evropskog savjeta u Kopenhagenu 1993. godine.

1. STICANJE PUNOPRAVNOG ČLANSTVA U EU
Put jedne države u pravcu sticanja punopravnog članstva u EU se može podijeliti na nekoliko faza. Da bi jedna zemlja uopšte mogla da postane članica EU, neophodno je da prođe kroz dve faze: fazu pridruživanja i fazau pristupanja.
Nakon podnošenja zahtijeva za članstvo Savjetu Evropske unije, Evropska komisija sprovodi analizu sposobnosti države u ispunjavanju zadatih kriterijuma (Kopenhaških kriterijuma i Kriterijuma iz Mastrihta), kao i ostalih uslova pristupanja Uniji. Ukoliko Komisija zaključi da je sposobnost posmatrane države za članstvo u EU na zadovoljavajućem nivou, Komisija donosi pozitivnu ocjenu. Sljedeća bitna faza se ogleda u usvajanju Pretpristupne strategije sa ciljem da se izvrše adekvatne pripreme države za punopravno članstvo u EU. Pretpristupna strategija se sastoji od raznovrsnih instrumenata u koje spadaju Sporazumi o pridruživanju, raznovrsna Evropska partnerstva, fondovi predpristupne pomoći uz odgovarajuće programe, Izveštaji o napretku posmatrane države i dr.
Po otvaranju pregovora o ulasku u EU, slijedi analitičko i sistematsko usklađivanje važećeg nacionalnog zakonodavstva te države po poglavljima pravnih tekovina Evropske unije (tzv. Aquis communautaire). Naime, da bi usvojila mišljenje, Evropska komisija najprije treba da stekne uvid u stepen ostvarenih reformi i usklađenosti domaćeg sa evropskim zakonodavstvom u svih 35 poglavlja (oblasti, tematskih cjelina) pravnih tekovina EU. U te svrhe Evropska komisija priprema Upitnik i prosleđuje ga državi koja je podnela zahtijev za članstvo. Pozitivni izveštaj EK o usklađenom zakonodavstvu predstavlja osnovu za tzv. otvaranje svih poglavlja. Nakon toga slijedi proces pregovaranja o pristupanju u EU nakon kojeg se, ispunjenjem zadatih uslova, pristupa privremenom zatvaranju poglavlja. Po završavanju pregovora o svim poglavljima pravnih tekovina EU, slijedi sklapanje (potpisivanje) Sporazuma o pristupanju EU, čija konačna ratifikacija dovodi do punopravnog članstva u Evropskoj uniji.
2. PRIDRUŽIVANJE EVROPSKOJ UNIJI
Pridruživanje Evropskoj uniji se definiše kao najviši oblik saradnje koji se može uspostaviti između države nečlanice, sa jedne, i Evropske zajednice (EZ), sa druge strane. Pri tome, Sporazum o pridruživanju, koji se zaključuje između države nečlanice (sa jedne) i Evropske zajednice i svih njenih članica ponaosob (s druge strane) predstavlja epicentar (ključnu tačku) procesa pridruživanja. Sporazumi o pridruživanju su karakteristični po tome što se ne zaključuju sa Evropskom unijom, već sa Evropskom zajednicom jer:
1. za razliku od Evropske zajednice, Evropska unija ne poseduje status pravnog lica, i
2. za razliku od Evropske unije, Evropska zajednica raspolaže nadležnostima da reguliše izvjesne oblasti Sporazuma.
Sporazum o pridruživanju je pravni akt koji pripada međunarodnim ugovorima između EZ i njenih članica, sa jedne, i država nečlanica, sa druge strane.
Čine ga međusobna prava i obaveze ugovornih strana u oblastima liberalizacije trgovine i međusobne saradnje. U ime EZ pregovore o zaključenju Sporazuma vodi Evropska komisija. Po okončanju pregovora, Sporazum se parafira od strane Komisije, Savjeta ministara i ovlašćenog predstavnika dotične države. Za stupanje Sporazuma na snagu neophodno je izvršiti ratifikaciju ovog dokumenta od strane država članica EZ i pridružene države, u skladu sa njihovim ustavnim propisima.
Sporazum o pridruživanju se zaključuje sa svakom zainteresovanom državom nečlanicom ponaosob. Iako je Sporazum tipski dokument, njegova sadržina ipak zavisi od ekonomske i političke zainteresovanosti EZ za izvesnu zemlju. Pridruživanje ugovornih strana je dugotrajan proces koji se ostvaruje postepeno, kroz više faza i u periodu koji je predviđen Sporazumom.
Krajnji cilj ovog procesa se ogleda u prilagođavanju političkog i ekonomskog sistema pridružene države zahtjevima EU, kao uspostavljanju zone slobodne trgovine između EZ i pridružene zemlje. Po isteku perioda pridruživanja, pridružena država ne postaje članica EU. Naprotiv, ta zemlja ulazi u proces pristupanja koji predstavlja daleko složeniju i zahtjevniju fazu procesa evropske integracije.