Upravno pravo i ljudska prava

Kraj XVIII i početak XIX veka je period kada državna uprava najviše poprima oblike modernog uređenja. Ovo je takođe period kada možemo najjasnije sagledati kako i koliko su međusobno povezana uprava i ljudska prava. Kako je ovo doba kada se sa Francuskom revolucijom dešavaju iskonske promene na političkom, društvenom i ekonomskom polju, tako dolazi do krupnih promena u državnom uređenju. Najkrupnije promene su: podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i upravnu; prelazak sa apsolutističke monarhije na ustavnu; ukidanje feudalizma i uvođenje kapitalizma i ograničavanje i uvođenje državne uprave pod pravni okvir. S ovim promenama se donose i zakoni koji bitno ograničavaju samovolju državne uprave – sloboda, jednakost i privatna svojina su proglašeni za neotuđiva prava Deklaracijom o pravima čoveka i građana (1789) i u građansko društvo prodire misao o vladavini prava i demokratskim vrednostima. Uporedni razvoj ljudskih prava sa upravom je bitno uticao na samu upravu i doveo do toga da zakonitost uprave ne bude samo apstraktni pojam, već mu je dao okvire modernih društvenih vrednosti.
XX veka, posle Drugog svetskog rata dolazi do koncepta ljudskih prava kao urođenih, prirodnih prava. Generalna skupština ujedinjenih nacija 1948. usvaja Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka. Ovo je jedan od najvažnijih dokumenata ikada usvojenih u borbi za ljudska prava, jer je prvi međunarodni dokument koji, iako nije bio pravno obavezan, podsticao države da priznaju osnovna načela ljudskih prava. Nakon toga 1966. je usvojen Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (sa kojim je osnovan Komitet za ljudska prava), a zatim, 1976, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Pored njih, značajni dokumenti su:
Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1951),
Konvencija o eliminisanju svih oblika rasne diskriminacije (1969),
Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (1981),
Konvencija UN protiv mučenja (1984),
Konvencija o pravima deteta (1989).
Iz ovoga je vidljivo da su međunarodna dokumenta i međunarodne institucije prve osigurale zaštitu ljudskih prava (Evropski sud za ljudska prava je sud kome žalbe mogu podnositi kako države tako i pojedinci), i one su zaslužne za nametanje obaveze državama članicama da poštuju sva načela koja su se obavezale da poštuju. Države garantuju nepovredivost ljudskih prava prvenstveno Ustavom, potom svojim zakonima, koje je uprava dužna da poštuje.
Što se tiče Srbije, prvi ustav koji je važio za liberalni u svoje vreme i koji je označio početak ograničavanja državnog aparata je Ustav iz 1888. Ustav iz 1901. se generalno smatra za korak nazad na putu ka demokratskoj državi, međutim, nezadovoljstvo naroda tim Ustavom je bilo vidno primetno, te već 1903. dolazi do novog ustava koji vraća Srbiju na demokratski put. Ustavom iz 1947. Srbija se prvi put deklariše kao republika, zatim Ustavom iz 1963. se osniva Ustavni sud, institucija zadužena za čuvanje zakonitosti i ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Ovi ustavi su bili ključni faktori i za smanjenje ovlašćenja državne uprave kao i za ustanovljavanje novih sredstava za zaštitu ljudskih prava. Uprava ne treba biti oruđe vlasti već treba biti u službi naroda. U periodu tranzicije bilo je dosta otežavajućih faktora koji su uticali na proces usavršavanja i reforme uprave u Srbiji. Srbija je 2004. godine usvojila Strategiju reforme državne uprave. Između ostalog: ,,Krajnji cilj reforme je obezbediti visok kvalitet usluga građanima i stvoriti takvu državnu upravu u Srbiji koja će značajno doprinositi ekonomskoj stabilnosti i kvalitetu životnog standarda, što je od presudnog značaja za kvalitet i efikasnost ekonomskih i socijalnih reformi“ S obzirom na to da je uprava kompleksni sistem koji nije imun na ljudske greške, na taj način je podložna korupciji, uplitanju političara i sl. te je teško zamisliti upravu bilo koje zemlje koje funkcioniše bez problema.
U modernim državnim tendencijama može se primetiti: rast uprave i javnog sektora; upravljanje na više nivoa; internacionalizacija i globalizacija; konkurentski pogledi na ulogu države; novo javno upravljanje i standardi dobrog upravljanja; informatizacija države.

Načela o odnosu uprave prema ljudskim pravima

Postoje tri grupe međusobno povezanih načela koja objašnjavaju odnos uprave prema ljudskim pravima:
opšta načela o odnosu uprave prema ljudskim pravima;
načela o upravnopravnoj zaštiti ljudskih prava i
načela o upravnopravnom posezanju u ljudska prava.
2.1. Opšta načela o odnosu uprave prema ljudskim pravima
Državna uprava se sa usvajanjem demokratskih načela transformiše u službu koja odgovara kako potrebama zajednice, tako i potrebama individue, tj. ona štiti i javne i privatne interese. Ona mora poštovati načelo zakonitosti uprave, mora ostati politički neutralna, samostalna, mora biti podvrgnuta kontroli i mora sama učestvovati u rešavanju i suzbijanju nezakonitosti. Organi državne uprave samostalni su u vršenju svojih poslova i rade u okviru i na osnovu Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata. Oni treba da postupaju prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno i dužni su da svakom omoguće jednaku pravnu zaštitu u ostvarivanju prava, obaveza i pravnih interesa. Uprava na više načina obezbeđuje zaštitu ljudskih prava. Ona ima obavezu da svojim sastavom bude primer ravnopravnosti, što podrazumeva zastupljenost oba pola, kao i zastupljenost etničkih i manjinskih grupa, pravo zagarantovano i međunarodnim dokumentima i našim Ustavom; obavezu državnog aparata da bude upućen i obrazovan o ljudskim pravima, kao i da konstantno proširuje svoja znanja; najbitnije, obavezu poštovanja ljudskih prava – ovo je obezbeđeno kako brojnim međunarodnim i državnim institucijama tako i brojnim međunarodnim i državnim dokumentima i normama. Bitniji su: članovi 55 i 56 Povelje Ujedinjenih nacija (1945), Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), Bečka deklaracija (1993); Ustav RS (2006), Zakon o zabrani diskriminacije (2009), Zakon o ravnopravnosti polova (2009), itd.
Državna uprava naročito treba da poštuje građanske slobode, kao što su sloboda kretanja, sloboda okupljanja, sloboda misli, veroispovesti, savesti itd. Prava lične slobode su još poznata kao prava prve generacije (ekonomska, kulturna i socijalna se nazivaju pravima druge generacije). Ova prava su univerzalna prava i imaju internacionalizovani karakter, do koga se došlo upravo razvijanjem svesti države da lična prava građana nisu nešto pod kontrolom države već obrnuto.