Prestanak rada preduzeća- likvidacija i stečaj

   Uvod

Već duže vreme u menunarodnim okvirima prisutan je trend koji za rezultat ima znatno izmenjen pristup problemu stečaja. U vremenu snažnog ekonomskog rasta i kreditne ekspanzije prisutno je bilo uverenje da celokupna funkcija stečaja treba da se svodi na čišćenje tržišta od nekonkurentnih i neprofitabilnih subjekata. Njihovo mesto bi ubrzo preuzimali novi ili postojeći akteri a sistem bi nastavljao nesmetano da funkcioniše, uz jačanje kreditne aktivnosti sa jedne i povećanje zaduženosti privrednih subjekata, vidljivo kroz rast obaveza u pasivi bilansa stanja, sa druge strane. U takvim uslovima nije postojala svest o potrebi da se sagledaju i stečaju daju i druge funkcije osim one da služi samo kao instrument naplate potraživanja od dužnika nesposobnih da izvršavaju svoje obaveze, i kao krajnji rezultat njihove likvidacije. Pogotovo nisu u obzir uzimane posledice koje stečaj ima na socijalne prilike u društvu, koje sigurno nisu zanemarljive. Generalno, nije se shvatala potreba za efikasnim stečajnim sistemom ili je ona u velikoj meri bila ignorisana.
Istorijski pregled:Ustanova kolektivne likvidacije dužnikove imovine postajala je još u Rimsko pravu, ali su, uFrancuskoj tek u 18 veku konzularne sudije bile ovlašćene, zajedno sa sudovima opšteg prava, da sprovode zakon dužnikove imovine, kad je on trgovac. Trgovački zakonik od 1807. bio je dao stečaju u suštini kaznenopopravni vid ; zakon od 28. maja 1838. znatno je ublažio strogosti Zakonika i isključivo nadležnost dodelio trgovačkim sudovima. Godine 1889. bio je ustanovljen jedan ublažen postupak, samo za savesne dužnike, pod nazivom sudske likvidacije, sciljem da odstrani beščasteće dejstvo stečaja. Blagost se širi, praćena zloupotrebama; zakonodavac je bio prinuđen,u 20-om veku,da krene suprotnim pravcem; dekret od 20. marta 1955. označavao je u celini izvestan povratak ka strogosti u pogledu stečaja u pravom smislu reči i izvesno pojačanje blagosti prema trgovcu koji se smatra savesnim i koji se od sada koristi prinudnom upravom, koja je zamenila sudsku likvidaciju. Kako reforma od 1955. nije dovela do očekivanih rezultata, 1959. nije dovelo do očekivanih rezultata, 1959, se započelo s četvrtom reformom i ova dovodi do zakona od 12. jula 1967. koji je stupio na snagu 1. januara 1968. Ordonansa od 28. septembra 1967. dopunila je tu reformu ustanovljavajući preventivno poravnjanje.
Bilo da je u pitanju preventivno poravnjanje, prinudna uprava ili likvidacija imovine, te, mere pogađaju isključivo preduzeće posmatrano kao takvo. U slučaju preventivnog poravnjanja i prinudne uprave, preduzeće i dalje postoji i radi, ali njegovom nosiocu pomažu bilo staraoci ili upravnici; ako plan o ozdravljenju uspe ili ako poravnjanje bude prihvaćeno, dužnik ponovo stiče pravo slobodnog raspolaganja svojom imovinom. U slučaju likvidacije imovine, naprotiv, preduzeće se stavlja u likvidaciju i prestaje da postoji.
Dužnik trgovac ili rukovodioci i članovi uprave pravnih lica mogu, povrh toga, i lično biti pogođeni građanskim sankcijama pod nazivom ličnog stečaja.
Danas, međutim ekonomski uslovi poslovanja u svetu su znatno izmenjeni. Česte finansijske krize uslovile su potrebu za radikalnom reformom stečajne regulative. Inflacija, pad tražnje, rast troškova poslovanja, energetske krize, finansijski lomovi na pojedinim tržištima, otvaranje jednih a zatvaranje drugih ekonomskih područja, značajan pad kreditne aktivnosti, ubrzanje tehnoloških promena, promene preferencija potrošača i drugi faktori su doprineli da posledično mnogi privredni subjekti nisu više u mogućnosti da servisiraju svoje dugove. Primena zastarele i nefleksibilne stečajne regulative samo je doprinosila produbljivanju krize.
Iako je potreba za izmenom propisa o stečaju i njihovom prilagonavanju novim uslovima
sagledana odavno a uzroci koji su to zahtevali nisu došli naglo i neočekivano, ceo proces sa
institucionalnog aspekta je tekao dosta sporo. Tek su krajem 70-ih godina prošlog veka načinjeni prvi značajniji koraci u stvaranju kvalitativno boljeg stečajnog zakonodavstva u Sjedinjenim Američkim Državama. Tada je uveden institut reorganizacije stečajnog dužnika kao mera kojom se sprečava njegovo bankrotstvo i gašenje. Suština je u tome da se primenom različitih mera očuva kontinuitet poslovanja a sa druge strane da poverioci naplate svoja potraživanja, i time istovremeno ispune dva cilja. Prvi je očuvanje finasijske discipline kroz sigurnost naplate potraživanja (koja može ići putem likvidacije stečajnog dužnika ili kroz proces reorganizacije) i sprečavanje daljeg propadanja privrednih subjekata za koje se zaključi da ih je moguće sačuvati, odnosno da imaju perspektivu i svrhu daljeg postojanja.