Preventivno korektivni rad sa decom skolskog uzrasta

EVROPSKI MODELI OBRAZOVANJA UČENIKA SA OMETENOŠĆU
Rapaić D, Slavnić S, Nedović G, Veljić Č.
Uvod
Iako je u poslednjih nekoliko godina obrazovanje učenika sa ometenošću bilo u fokusu pažnje stručne javnosti i Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije, nismo imali prilike da se upoznamo sa evropskim modelima obrazovanja. U opticaju je bio pristup selektivne distribucije informacija što je nespojivo sa praksom i naukom. Informacije moraju biti potpune, ma koliko se one dopadale ili ne aktuelnom političkom establišmentu. U protivnom – struka i nauka će se pretvoriti u dnevnu politiku a to će samo dodatno kompikovati društvenu situaciju. Kao primer loše prakse 2001-2003 navodimo insistiranje na korišćenju termina «deca sa posebnim potrebama». U zemljama evropske unije i Amerike pod «decom sa posebnim potrebama» se podrazumevaju nadarena deca, deca stranaca i deca sa ometenošću. Tri godine se ovaj termin koristio na konferencijama, dokumentima, planovima itd. A onda je taj termin zamenjen onim koji je bio u opticaju do 2001. godine – deca sa smetnjama u razvoju ili ometenošću. Smatramo da je kontinuirano upoznavanje sa evropskim modelima obrazovanja učenika sa ometenošću preduslov za komparativnu analizu i donošenja plana reformskih zahvata. U osnovi ove analize je dokument Evropska Agencija i Eurydice Network.

1. Aktuelna obrazovna politika evropskih zemalja
Aktuelni koncepti obrazovanja učenika sa ometenošću podrazumevaju pet prioritetnih oblasti o kojima svaka zemlja vodi računa. Ove oblasti koreliraju sa pet ključnih problema u edukacije dece 1) Inkluzivna obrazovna politika i praksa. 2) Finansiranje obrazovanja učenika sa ometnošću, 3) Nastavnici i obrazovanje učenika sa ometenošću. 4) Informaciona komunikaciona tehnologija u obrazovanju učenika sa ometenošću i 5) Rana intervencija, odnosno rani tretman (19).
Zemlje evropske unije i zemlje koje su kandidati za ulazak u uniju razvijaju obrazovnu politiku u pravcu uključivanja (inkluzije) učenika sa ometenošću u redovne škole. To podrazumeva obezbeđivanje specijalnog nastavnika koji ima promenljiv stepen angažovanja, ali za svoj rad mora da koristi dodatni prostor i opremu (2,6,16). Dodatna obuka za nastavnike tokom rada je obavezna. Politika obrazovnih sistema evropskih zemalja može se grupisati u tri kategorije. U prvu kategariju se ubrajaju zemlje koje razvijaju praksu uključivanja gotovo svih učenika u redovno obrazovanje (one-track approach). Ovaj sistem obrazovanja podrazumeva pomoć velikog broja službi koje su usmerene ka redovnoj školi. Ovakav koncept su prihvatile: Španija, Grčka, Italija, Portugalija, Švedska, Island, Norveška i Kipar. Zemlje koje pripadaju drugoj kategoriji (multi-track approach) imaju višestruk pristup inkluziji. One nude razne službe između dva sistema (specijalnog i redovnog školstva). Ovakav sistem obrazovanja imaju: Danska, Francuska, Irska, Luksemburg, Austrija, Finska, Velika Britanija, Letonija, Češka, Estonija, Litvanija, Poljska, Hrvatska i Slovenija. Treća kategorija (two-track approac) tretira dva odvojena obrazovna sistema koji međusobno nisu povezani, jer su učenici sa ometenošću obično smešteni u specijalne škole ili odeljenja. Ovi sistemi obrazovanja su (ili su bar bili do nedavno) pod različitim zakonodavstvom. Zemlje koje imaju dva paralelna sistema su: Belgija, Švajcarska, Nemačka, Holandija, Srbija i Crna Gora. Najnovija istraživanja pokazuju da Nemačka i Holandija, zbog nedavne izmane politike napuštaju ovaj obrazovni sistem i kreću se prema drugoj kategoriji (višesmerni pristupi inkliziji).

2. Obuhvaćenost dece sa ometenošću u obrazovni proces
Može se reći da je voema različit obuhvat dece sa ometenošću u obrazovni proces. Te razlike se vide ne samo u procentima koji se odnose uopšte na decu sa ometenošću već i na njihovo obrazovanje u redovnom odnosno specijalnom školstvu.