Procena sopstvenog kapitala primenom prinosnih meteda

1.     Prinosne metode

Procena vrednosti sopstvenog kapitala (neto aktive) primenom prinosnih metoda zasniva se na rezultatu i ceni kapitala, što upućuje na zaključak da je procenjena vrednost sopstvenog kapitala uslovljena sa dve varijable – visinom rezultata i visinom cene kapitala. Vrednost sopstvenog kapitala primenom prinosnih metoda može se utvrditi direktno i indirekno. Direktna procena vrednosti sopstvenog kapitala primenom prinosnih metoda dobija se ako rezultat primenjene metode daje neto aktivu (neto imovinu), što podrazumeva da rezultat predstavlja gotovinu koja pripada vlasniku posle servisiranja dugova, s tim što ona može a ne mora da obuhvata i porez na rezultat, a cena kapitala predstavlja stopu prinosa na sopstveni kapital, koja ako rezultat ne obuhvata porez na rezultat, predstavlja neto stopu prinosa na sopstveni kapital, a ako rezultat sadrži porez na rezultat, radi se o stopi bruto prinosa na sopstveni kapital. Indirektna procena vrednosti sopstvenog kapitala (neto aktive) podrazumeva najpre procenu vrednosti podrazumeva najpre procenu vrednosti ukupne aktive (bruto imovine) a procenjena vrednost neto aktive ravna je razlici između procenjene bruto imovine i obaveza. Indirektna procena vrednosti neto aktive podrazumeva da rezultat predstavlja gotovinu koja otpada na ukupan kapital, tj. Gotovina pre servisiranja dugova, s tim što ona može a ne mora da obuhvata i porez na rezultat. Cena kapitala u ovom slučaju obuhvata cenu dogova (kamatnu stopu koja se plaća na dugove) i stopu prinosa na sopstveni kapital koja može da bude stopa neto prinosa na sopstveni kapital (ako je iz rezultata isključen porez na rezultat) i stopa bruto prinosa na sopstveni kapital (ako rezultat obuhvata i porez na rezultat). U daljem tekstu, obradićemo direktni način procene neto aktive primenom prinosnih metoda.

1.1.    Cena kapitala

Pri procenjivanju vrednosti preduzeća veliki je problem određivanje cene kapitala koja će se pirmenjivati pri proceni, jer od cene kapitala – ceteris paribus – bitno zavisi procenjena vrednost preduzeća. Utvrđivanje cene kapitala se posmatra sa stanovišta investitora (potencijalnog kupca preduzeća). Kroz cenu kapitala investitor, kao vlasnik kapitala želi naravno, da maksimizira stopu rentabilnosti sopstvenog kapitala, ali ulažući kapital u kupovinu preduzeća investitor preuzima i rizik ostvarenja dobitka, a time i rizik ostvarenja stope prinosa (rentabilnosti) na sopstveni kapital. U tržišno razvijenom ambijentu investitor ima više alternativa za ulaganja kapitala sa različitim stopama prinosa i različitim rizikom. U SAD se koriste dve metode određivanja cene  kapitala – metoda premija relativnog rizika (Relative risk premium) i metoda Capital Asset Pricing Model (CAPM).  Ove dve metode primenjuju se kad se direktno procenjuje vrednost sopstvenog kapitala, a kod indirektne procene vrednosti sopstvenog kapitala primenjuje se prosečna ponderisana cena kapitala.
Premija relativnog rizika – Suština ove metode jeste u tome da procenjivač uzima u obzir ostvarene stope prinosa kod nisko rizičnih ulaganja kao što su: štedni ulozi, državne obveznice, prvoklasne korporativne obveznice, dividende na deonice nisko rizičnih koroporacije i sl.
Od ovih stopa prinosa, budući da su sva pomenuta ulaganja nisko rizična i da su za investitore alternative za ulaganja njegovog kapitala, procenjivač uzima najveću stopu prinosa, ali to nije konačna cena kapitala koju će u proceni primeniti, na nju se dodaje još premija rizika ulaganja u kupovinu posmatranog preduzeća.
U razvijenim zemljama, na osnovu relevantnih faktora preduzeća se grupišu prema visini premije za rizik i javno objavljuju, što procenjivači koriste prilikom utvrđivanja premije za rizik. Tako, na primer Schilt-ovo uputstvo grupiše preduzeća prema visini premije za rizik  kako sledi:
•    sa premijskom stopom za rizik do 5% su preduzeća koja imaju dobro uhodan posao, atratkivnu proizvodnu orijentaciju, sa razrađenim menadžmentom i veoma jakom pozicijom na tržištu i potpunu izvesnost ostvarenja budućih prihoda;
•    sa premijskom stopom za rizik od 6 do 10% za preduzeća koja dobro kotiraju na tržištu, sa uhodanim opslom, a koja imaju visok organski sastav kapitala, dobar poslovni imidž, stabilne i izvesne buduće prihode, relativno visok stepen mogućnosti tržišnog prilagođavanja;
•    sa premijskom stopom rizika od 11 do 15% za preduzeća koja posluju u grani sa visoko izraženom konkurencijom, koja imaju visoko razvijen menadžment sa relativno stabilnim prinosom i predvidivim budućim prihodima i prinosima;
•    sa premijskom stopom rizika iznad 16% pa čak i do 30% su perduzeća sa lošim menadžmentom, mala preduzeća čije je poslovanje zavisno od specijalista, velika preduzeća čije je poslovanje po prirodi ciklično i mala novoosnovana preduzeća.
U našim uslovima, pri utvrđivanju premije za rizik, procenjivač uzima u obzir finansijsku analizu posmatranog preduzeća pri čemu se radi komparativna analiza uzimajući za upoređenje jedno ili više preduzeća, po pravilu iz iste branše (delatnosti), pri čemu se nastoji da se izaberu najbolja preduzeća. Iz te komparativne analize procenjivač dolazi do saznanja o razlikama između posmatranog preduzeća i komparativnih preduzeća o poslovnom, finansijskom i ukupnom riziku, o rentabilnosti, o horizontalnoj i vertikalnoj strukturi bilansa i dr. Osim toga, procenjivač uzima u obzir sposobnost menadžmenta, disperziju tržišta, broj kupaca i dobavljača i sl.