Psihoanaliza

PSIHOANALIZA I PSIHOANALITIČKA PSIHOTERAPIJA

Uvod – nastanak psihoanalize

Otkriće psihoanalize pre skoro jedinog veka podstaklo je obilje istraživanja koja neprekidno snabdevaju novom građom i obogaćuju naše razumevanje čoveka, njegovih dostignuća i padova. Ona je ljudma pored ostalog, donela nadu i saznanje da njihova nesreća ne mora biti nepromenljiva, da je moguće obogatiti svoj život uprkos naizgled nepromenljivim okolnostima ili sudbinskim datostima. Snabdela je psihoterapiju osnonim oruđima i otvorila širom vrata njenom razvoju.
Psihoanaliza kao psihoterapijska metoda ponikla je iz prakse lečenju histeričnih (konverzivnih) poremećaja krajem XIX i početkom ovog veka. Njen osnivač, Sigmund Frojd (1856—1939), zainteresovan fenomenom »čišćenja dimnjaka« i »lečenja pričanjem«, ispoljonom u tretmanu Ane 0. koji je vodio njegov bečki kolega J. Brojer, započeo je istraživanja ove pojave, najpre, kao i Brojer, uz pirimenu hipnoze. Tretman je nazvan katarktičkim jer se polazilo od pretpostavke da se pomoću abreakcije mogu ostvariti katarktički učinci i tako se osloboditi simptoma histerije. Frojd i Brojer su došli do zaključka da »svaki pojedini histerični simptom nestaje odmah i permanentno ako se uspe jasno osvetliti sećanje na događaj koji ga je izazvao, pobudi prateći afekt, pacijent opiše ovaj događaj sa najvećim mogućim detaljima i afekt pretvori u reči«. . Brojer je ubrzo odustao od dalje saradnje dok je Frojd nastavio sa istraživanjem psihičkih sila koje prikrivaju i ometaju osvešćivanje, kao i načina (terapijskog procesa) pomoću kojih se one mogu razotkriti i neutralisati. Pomoću hipnoze je postalo vidljivo da postoje sadržaji potisnuti iz svesti d da postoje psihičke snage koje se opiru njihovom dovođenju u svest, kao i da oživljavanje ovih sadržaja, »znanje« o njima ima kurativni učinak. Međutim, efekti hipnoze nisu trajali jer su upravo te psihičke snage, operacionalizovane kao otpor, ostajale skrivene. Osim toga, hipnoza se nije mogla uvak primeniti zbog »psihičkih primedaba« na nju. Frojd je shvatio da je ovaj oblik terapije simptomatski jer zaobilazi i ne neutrališe uzroke poremećaja.

On definitivno napušta najpre hiponozu, a zatim i druge oblike direktne sugestije, uočava značaj slobodnih asocijacija, snova, transfera kao otpora i drugih fenomena. Od posebnog značaja bili su nalazi do kojih je došao u radu sa Elizabetom fon R. i nešto kasnije sa Dorom. Za relativno kratko vreme radikalno menja postupak i postavlja temelje psihoanalitičke metode. Otada može da se prati plodan put i kontinuirani razvoj psihoanalitičke kliničke teorije i metapsiholoških teorija. Tokom svog života Frojd je menjao i razvijao svoja teorijska gledišta u zavisnosti od novih saznanja koja je donosila građa prikupljana primenom metode i taj trend u psihoanalizi se nastavio posle njegove smrti do danas.
Psihoanalitičke psihoterapije su postupci izvedeni iz psihoanalize. One se teorijski oslanjaju na njene nalaze i pretpostavke ali organičeno i selektivno koriste njene tehničke postupke postavljajući sebi ograničenije ciljeve. Sa porastom psihoanalitičkih dostignuća i njenog uticaja, kao i sa povećanjem potreba ljudi za psihoterapijskom pomoći, razvijali su se razni oblici psihoanalitičkih i psihoanalitički orijentisanih psihoterapija.
Pretečom psihoanalitičkih psihoterapija može se smatrati V. Štekl, jedan od prvih članova koji je napustio (1911) pionirsku psihoanalitičku grupu okupljenu oko Frojda. On je potrebe lečenja suprotstavio potrebi istraživanja, smatrajući da je Frojd prvenstveno naučnik koji svojom metodoon teži što više da sazna o čoveku. Psihoanalitičar je, po njemu prvenstveno trebalo đa bude psihoterapeut koji teži da pomogne čoveku. Zaključio je, između ostalog, da psihoanaliza, ako se drži Frojdove tehnike, neće moći da skrati trajanje tretmana i da medicinski analitičari moraju frojdovsku psihoanalizu da načine medicinskom naukom tako što će je učiniti »aktivnom« tehnikom. Štekl, izgleda, nije dovoljno shvatio suštinu povezanosti psihoanalitičke metode sa lečenjem, ali je dobro uočio da tretman, dosledno vođen psihoanalitičkom metodom ne može biti isključivi način lečenja, već da je potrebno ustanoviti kraće, brže postupke. Treba, međutim, reći da Frojd nije zastupao gledište da je psihoanaliza isključivi način lečenja. On je jasno izrazio mišljenje da psihoanalitička metoda ima karakteristike koje je ne čine idealnim oblikom terapije (ne nudi brze rezultate, zahteva veliko angažovanje analitičara (i analizanta i si.), da ima više načina da se vrši psihoterapija, odnosno da ima opravdanja da se primenjuju ugodniji oblici lečenja kada postoje izgledi da se njima nešto postigne. Međutim, takođe je jasno istako da psihoanaliza nije »specijalna grana medicine, već psihologija«, da ona psihijatriji želi da pruži podlogu koja joj nedostaje i da, radi toga, mora raditi sa čisto psihološkim pojmovima.