Razvoj i zrelost dece predskolskog uzrasta

 
Uvod

Predškolski uzrast obuhvata period od 3. do 7. godine i obično se u praksi deli na mlađi uzrast od 3. do 4. godine, srednji od 4. do 5. godine i stariji od 5. do 6. godine, odnosno do polaska deteta u školu.
Razlike između pomenutih uzrasta nisu tako oštre, mada izuzetaka uvek ima. Ipak, mogu se istaći određene posebnosti u morfološko-fiziološkom i psihološkom pogledu. Pre nego što iznesemo neke od bitnih razlika kada su u pitanju ove četiri kategorije treba dati jedan opšti presek uzrasnih karakteristika za decu od 3. do 7. godine. Na ovom nivou uzrasnog razvoja dece zapaža se ubrzan rast, ali ne i ravnomeran rast pojedinih delova i regija tela. Rast ekstremiteta, posebno donjih, znatno je brži od razvoja trupa, dok rast glave zaostaje u odnosu na obe pomenute regije, znači rast organizma u celini još uvek nije harmoničan. Godišnji rast dece u visinu u ovom periodu iznosi od 6 do 8 cm, dok u težini dobijaju oko 2 kg godišnje. Za opštu motoriku i posebno koordinaciju u ovom uzrasnom periodu moglo bi se reći da je relativno slaba. Promene u koštanom sistemu su vrlo uočljive. Proces okoštavanja traje i dosta je intenzivan, mada su kosti još uvek dosta mekane i podložne deformacijama. Kičmeni stub već od četvrte godine dobija normalne fiziološke krivine, koje još uvek nisu potpuno definisane. Snaga mišića srazmerno se uvećava, kao i organi za disanje i krvotok. Za disanje se može primetiti da se menja tip disanja, koje od tzv. trbušnog postepeno prelazi na grudno, ali je još uvek, zbog malog kapaciteta, dosta površno i ubrzano. Broj udisaja, odnosno izdisaja kreće se od 22 do 24 u minutu. Rad srca je ubrzan takođe zbog relativno malog kapaciteta (kao i disanja) i iznosi oko 120 otkucaja u minutu.
Pažnja je nestalna i površna, zbog čega imitacije, podražavanje dramatizacije treba da budu osnovni metod tokom psihomotoričkih aktivnosti. Potreba za kretanjem i telesnim aktivnostima veoma je izražena, što vaspitač treba uvek da ima u vidu u svom pedagoškom radu.
1. Osnovne karakteristike dece predškolskolskog uzrasta

Mlađi uzrast od 3. do 4. godine.
Deca ovog uzrasta su u osnovi ovladala osnovnim oblicima kretanja i mogu se uključiti skoro u sve organizacione oblike vežbanja. Pokreti su uglavnom kontrolisani, mada se još uvek čine i suvišni pokreti, odnosno dodatni nepotrebni pokreti u odnosu na zahtev i optimum motoričkog zadatka. Karakteristično je da deca za vreme kretanja šire ruke i da se teže zaustavljaju, što upućuje na konstataciju da je u pitanju nestabilnost u održavanju ravnoteže i upozorenje vaspitaču da pri izboru vežbi vrši potrebne korekcije. Deca se brzo zamaraju, pažnja je labilna, a raspoloženje se brzo menja.
Srednji uzrast od 4. do 5. godine
U odnosu na prethodni period kretanje je znatno popravljeno i usavršeno, rad ruku i nogu je usklađeniji, koordinacija je bolja, manje je suvišnih i nekontrolisanih pokreta. ravnoteža je znatno bolja – dete, na primer, već može duže vremena da stoji na jednoj nozi. Ova činjenica upućuje na nešto drugačiji pristup pri izboru telesnih aktivnosti i motoričkih zadataka, pre svega da vežbanja mogu biti složenija, motorički zadaci teži i da vežbanja mogu duže da traju. Sklonost prema podražavanju, imitaciji, još uvek je dosta izražena, te je kao metod rada treba primenjivati. Dete se samo oblači i svlači, penje uz stepenice i umnogome je samostalnije u svim aktivnostima.
Stariji uzrast od 5. do 6. godine
Koordinacija pokreta je dosta poboljšana, suvišni pokreti su u znatnoj meri eliminisani, zapaža se uopšte stabilnost i sigurnost u motorici. Posebno je karakteristično za ovaj period da automatizacija pokreta počinje sve više da dobija svoje mesto u razvoju motorike i da se svakim danom usavršava. To se naročito primećuje u raznim oblicima trčanja, penjanja, bacanja i dr. Deca počinju da koriste više jednu ruku, jednu nogu, pri doskoku dočekuju se na vrhovima prstiju, stoje i hodaju zatvorenih očiju, što znači i da je i orijentacija u prostoru znatno poboljšana.
Deca prihvataju složenije i teže motoričke zadatke, istrajnija su, pažnja im je stabilnija, interesovanja se diferenciraju, a različitost se sve više zapaža. Slične konstatacije se odnose i na predškolski uzrast, s tim što se u primeni vežbanja i otežavanju motoričkih zadataka može ići korak napred. Vežbanje poprima karakteristike školskog fizičkog vaspitanja; ovo je na neki način period povezivanja predškolskog i školskog vaspitanja i obrazovanja.