RAČUNOVODSTVENA NAČELA

UVOD

Računovodstvo je veoma efikasan i sistematski uređen deo upravljačkog informacionog sistema u preduzeću i predstavlja izuzetno precizan instrument neposredne kontrole finansijsko – materijalnog stanja i promena. Kako je ovakva kontrola svojstvena svakom upravljanju, a može se reći da je efikasno upravljanje u direktnoj proporciji sa efikasnošću kontrole upravljanja materijalnih i finansijskih tokova.
Kao posledica toga javlja se potreba za modernizacijom sistema evidentiranja i praćenja tih promena. U poslovnom svetu, u uslovima nestabilnog okruženja da bi se ostvario rast na tržištu, potrebno je obezbediti kvalitetan proces upravljanja.
Računovodstvena načela predstavljaju osnovna pravila usvojena od strane teorije računovodstva i prakse, koja daju okvir koji određuje koja je informacija uključena u finansijski izveštaj i kako ta informacija treba da bude predstavljena.
Računovodstvena načela nisu prirodni znakovi, ona ne postoje u prirodi da bi se otkrila. Njih su izmislili ljudi u smislu zadovoljenja najvažnijih ciljeva finansijskog izveštaja.
U osnovna računovodstvena načela spadaju:
• načela dvostranog obuhvatanja poslovanja
• načelo poslovne jedinice
• načelo kontinuiteta poslovanja
• načela novčanog merila
• načelo istorijskog troška
• načelo uzročnosti
• načelo opreznosti

1. Načelo dvostranog obuhvatanja poslovanja

Pravila namenjena preciznom definisanju imovine, kao predmeta knjigovodstva, prihoda i rashoda, kao posledice ili efekata poslovnih događaja. Razmatranje predmeta knjigovodstva pokazalo je da se knjigovodstvo bavi imovinom preduzeća, odnosno promenama koje na toj imovini izaziva obavljanje poslovne aktivnosti. Promene koje se događaju na imovini preduzeća usled poslovanja menjajući njenu visinu i/ili strukturu označavaju se kao ekonomske promene.
Ekonomske promene se mogu podeliti na četiri velike grupe:
• Prvu grupu čine one ekonomske promene koje imaju za posledicu povećanje nekog imovinskog oblika (active) i povećanje u istom iznosu nekog od izvora sredstava (passive). Sastav imovine posmatrane po oblicima u kojima se javlja – aktive, kao i sastav imovine posmatrane po izvorima iz kojih potiče takođe će ovim promenama biti izmjenjen.
• Druga grupa ekonomskih promena obuhvata promene koje dovode do smanjenja nekog od oblika aktive i do smanjenja nekog od izvora. One zapravo izazivaju odliv sredstava iz preduzeća: isplata kredita banci, na primer.
• Promene koje imaju za posledicu povećanje jednog od oblika sredstava i smanjenje drugog oblika sredstava za isti iznos čine sadržinu treće grupe ekonomskih promena. Kada se, primera radi, u proizvodnom preduzeću završi proizvodnja ta promena izaziva smanjenje nedovršene proizvodnje i povećanje zaliha gotovih proizvoda za isti iznos. Promene ove grupe ne tiču se izvora sredstava.
• Četvrtu grupu ekonomskih promena čine one koje imaju za posledicu izmenu strukture izvora sredstava, odnosno pasive. Jedan izvor sredstava se povećava, a drugi za isti iznos smanjuje. Takvo dejstvo na imovinu ima pretvaranje kratkoročnih u dugoročne kredite.
Svaka ekonomska promena tiče se dva osamostaljena imovinska dela i tako da se dva puta beleži. Zbog ove dualnosti u obuhvatanju ekonomskih promena knjigovodstvo u kome se ona uvažava poznato je kao dvojno knjigovodstvo.

2. Načelo poslovne jedinice

Organizovanje poslovne aktivnosti pretpostavlja ulaganje imovine od strane vlasnika. Uložena imovina predstavlja materijalnu osnovu poslovanja. Poslovanje dovodi do prihoda i rashoda odnosno finansijskog rezultata kao njihove razlike koji uloženu imovinu povećava u slučaju dobitka i smanjuje ako nastane gubitak. Ako se ova poslovna aktivnost želi posebno pratiti tada se poslovna jedinica u okviru koje se poslovna aktivnost odvija formira kao računovodstvena celina.
Načelo poslovne jedinice je zahtev da se imovina uložena u poslovanje obuhvata odvojeno od ostale imovine vlasnika i poverilaca i da se uspešnost upravljanja tom imovinom kontroliše putem rezultata. U velikom broju slučajeva poslovna jedinica je istovremeno i računovodstvena celina.
Kako je osnovni cilj formiranja računovodstvenih celina kontrola uspešnosti upravljanja poslovanjem, u privrednoj praksi se ponekad javlja potreba da se unutar jedne računovodstvene celine, jednog preduzeća, formira veći broj užih računovodstvenih celina. Potreba da se jedinstveni poslovni proces podeli na više funkcionalnih ili organizacionih delova javlja se naročito kod velikih preduzeća. Kao uže računovodstvene celine u okviru jednog preduzeća mogu se formirati:
• Mesta troškova,
• Profitni centri i
• Investicioni centri.
Mesta troškova predstavljaju delove preduzeća u okviru kojih se obavljaju homogene radne operacije. U proizvodnji konfekcije, odeljenje za šivenje bi, na pr., moglo biti organizovano kao jedno od mesta troškova. Osnovni cilj formiranja mesta troškova je kontrola troškova. Odnos između planiranih i stvarno nastalih troškova za dato mesto troškova je osnova za ocenu uspešnosti upravljanja.
Profitni centri predstavljaju relativno samostalne organizaciono i tehnološki zaokružene delove preduzeća. U nadleţnosti uprave profitnih centara nalaze se odluke o nabavci i potrebnih sredstava, njihovom ulaganju u poslovanje i o prodaji učinaka na tržištu.