Razliciti pristupi u analizi efekata makroekonomske politike

I Uvod- Makroekonomija

Pojavom dela “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca”, od autora J.M.Keinesa u 1936 godini, ekonomija je doživela jedan veoma značajan preokret. Do tada, ona se bavila samo mikroekonomskim problemima, a zvanu “Keinesijansku revoluciju” inspirisala je Velika kriza (ili Velika depresija) koja se desila u 1929, trajući do 1933 godine. Počevši u Sjedinjenim Državama sa padom berze, ova kriza eventualno rezultovala je drastičnim padom proizvodnje roba i usluga, i dramatičnim rastom nezaposlenosti, te akutnom deflacijom.
Velika ekonomska kriza (zahvatila od 1929 sve zapadne zemlje i dostigla vrhunac 1932.) je započela slomom Njujorške berze (pad vrednosti akcija od 29-51%) i brzo se prenela na finansijski, trgovački i proizvodni sektor (bankarska kriza je bila naročito razorna, samo u SAD je oko 9.000 banaka bankrotiralo). Došlo je do naglog pada industrijske proizvodnje (u 1932. proizvodnja je pala na 61,5% u odnosu na 1928.), 50 miliona ljudi je ostalo bez posla (stopa nezaposlenosti je u 1932. iznosila od 32% u SAD do čak 48% u Nemačkoj), industrijski kapaciteti su vrtoglavo padali do 30% iskorišćenosti, dok se GDP gotovo prepolovio.1
Insiprisan ovom očevidnom pojavom, Keines je odlučio da napravi “zlatni četvorougao”, ili osmisli 4 glavna makroekonomska cilja, koja su: privredni rast, stabilnost cena, puna zaposlenost i pozitivni spoljno-trgovinski bilansi. Imajući ovo u vidu, ova ekonomska nauka se od tada pa sve do danas, za razliku od mikroekonomije, bavi celokupnim privredom nekog područja, proučavajući međusobne odnose ukupne (agregatne) proizvodnje, prihoda, zaposlenosti, cena i drugih varijabli, a kada govorimo o cenama , ne govorimo o cenama pojedinog proizvoda ili usluge, nego o cenama celine, io opštem nivou cena.

Analiza nekih tačaka makroekonomije, pokazaće I njene glavne ciljeve, koji su:
Maksimalan rast proizvodnje
Ostvarenje pune zaposlenosti
Stabilne cene i
Ravnoteža uvoza I izvoza proizvoda
Makroekonomska politika reguliše ekonomiju u državi . Tu politiku vodi državno rukovodstvo u svrhu zadovoljenja državnih potreba. Makroekonomska politika države reguliše monetarnu , fiskalnu , kreditnu, carinsku i druge novčane politike. Zadatak makroekonomske politike jeste da osigura porast produktivnosti privrede, da uravnoteži platni bilans države, da formira socijalnu sigurnost stanovnika i ravnotežu ponude i potražnje robe i rada na tržištu. Državna regulativa ekonomskih odnosa ima zadatak da donese stabilnu i efikasnu ekonomsku politiku koja će stanovništvu doneti prosperitet .
Makroekonomski agregati su sve relevantne ekonomske veličine privrede jedne zemlje u kojima su zbirno, odnosno agregatno izraženi njeni resursi i rezultati. Resursi su svi činioci koji se koriste da bi se ostvarila ekonomska aktivnost, a rezultati su svi proizvodi i usluge koji nastaju ekonomskom aktivnošću i upotrebom resursa.
Makroekonomski agregati kao zbirni izraz ekonomskih resursa su: zaposlenost, odnosno nezaposlenost, proizvodni kapaciteti kojima raspolaže jedna ekonomija, raspoloživi prirodni resursi, broj preduzeća koja ostvaruju ekonomske aktivnosti, broj domaćinstava koja preduzećima obezbedjuju radne resurse i od njih primaju novčane dohotke čijom upotrebom formiraju tražnju za njihove proizvode i usluge.
Rezultate ekonomske aktivnosti jedne ekonomije čine proizvodi i usluge koji se nude na tržištu. Oni u zbirnom izrazu predstavljaju društveni proizvod ili nacionalni dohodak koji se u različitim ekonomijama različito nazivaju. Društveni proizvod i nacionalni dohodak imaju svoje komponente, kao što su lična i javna potrošnja, akumulacija, investicije, izvoz…
Dakle, makroekonomski agregati predstavljaju ukupnost stanja i tokova (resursa i rezultata) u jednoj privredi i kao takvi glavni su predmet izučavanja makroekonomije.
Najvažniji makroekonomski agregati su oni kojima se sumiraju rezultati ekonomske aktivnosti. Dva medju njima su u najčešćoj upotrebi. To su a) bruto domaći b) bruto nacionalni proizvod, često označavani u ekonomskoj literaturi skraćenicama GDP (gross domestic product) i GNP (gross national prod

POZITIVNA I NORMATIVNA EKONOMIJA
Bilo da se radi o ekonomskoj teoriji ili ekonomskoj politici proces ekonomskog promišljanja i odlučivanja predstavlja povezan sistem razmišljanja koji uključuje tri osnovne karike: (1) ako sledimo politiku Ks za rezultat ćemo dobiti I; (2) rezultat I je dobar (loš); (3) i podržavamo (ne podržavamo) politiku Ks;
U skladu sa logikom lanca razmišljanja, ekonomska nauka ne može predskazivati budućnost, ali može ponuditi predpostavke u obliku: «ako – tada», kao što je na primer pretpostavka: «ako se poreske stope smanje, proizvodnja će se povećati, uz uslov da se drugi uslovi ne promene. »Ovakve teoretske pretpostavke, koje povezuju urok i rezultat i validne su u samo određenim uslovima i čine deo pozitivne ekonomije. Ekonomisti se uvek ne slažu u ispravnosti teoretskih pretpostavki i rešavanja ovih neslaganja koje se oslanja na iznošenje argumenata «za» ili pronalaženje logičkih grešaka predstavlja značajan deo rada ekonomista, posebno u akademskim krugovima. Drugi deo neslaganja u okviru pozitivne ekonomije proizilazi iz interpretacije ekonomske prošlosti. Ekonomsti se ne moraju slagati da li je smanjenje poreza u prošlosti, uz ostale nepromenjene uslove, stimulisalo povećanje proizvodnje. U rešavanju svih sporova ekonomisti se oslanjaju na stataističke analize. Ove studije su ograničene onemogučnošću da se u stvarnom svetu ispuni kriterijum «uz ostale nepromenjene uslove», ali one doprinose sužavanju područja neslaganja i napretku u pozitivnoj ekonomiji. Kada ekonomisti donose vrednosni sud o tome da je rezultat neke politike «dobar» ili «loš» možemo reći da se bave normativnom ekonomijom.
Donošenje vrednosnih sudova podrazumeva oslanjanje na etičke kriterijume, bar u smislu da ekonomisti naglašavaju opšte etičke principe na kojima se zasnivaju njihovi sudovi. U okviru toga, od posebnog značaja je odnos ekonomske efikasnosti i pravednosti. Većina ljudi smatra da je ekonomska efikasnost sama po sebi dobra, ali to ne mora da znači da je svaka politika koja promoviše efikasnost i dobra politka. Da bi procenili da li je ekonomska efikasnost sama po sebi dobra i poželjna u svakodnevnom promišljanju vrlo često se koriste pojmovi jednakosti ili pravednosti. Pojam pravednosti u odnosu na ekonomsku efikasnost ima dvostruko značenje.
Prvo, pravednost može biti dodatni kriterijum prilikom izbora između različitih politika koje daju isti rezultat. Različite ali jednako ekonomski efikasne politike podrazumevaju različiti zadovoljenje potreba pojedinaca ili pojedinih socijalnih grupa. U jednom ekonomski efikasnom društvu osoba «A» može biti bogata, a osoba «B» siromašna i obrnuto. Obe osobe mogu biti jednako bogat (siromašne). Kada se suočimo sa ovakvim izborom lanac razmišljanja ide sledećim tokom: (1) politike Ks i I su jednako efikasne, ali uključuju različito zadovoljenje pojedinačnih potreba; (2) zadovoljenje pojedinačnih potreba je pravednije ako realiiramo politiku I; (3) dakle sledimo politiku I. Osim kao dodatni pravednost se može pojaviti i kao kriterijum superioran kriterijumu efikasnosti. Za mnoge pojedince efikasnost ne sme biti ostvarivana na račun pravednosti. Ako oba cilja ne mogu biti postignuta istovremeno, efikasnost treba žrtvovati u korist pravednosti. U tom slučaju lanac razmišljanja i odlučivanja čine sledeće karike: (1) politika Ks nije najbolja sa aspekta efikasnosti, ali osigurava visok stepen pravednosti; (2) manje efikasne politike, nadoknađuju se većom pravednošću; (3) u odsustvu politike koja je i efikasna i pravedna, sledimo politiku Ks.