Savremene metode obračuna troškova

Uvod

Najvažniji deo računovodstva je obračun troškova i učinaka s kalkulacijom. Njegov osnovni zadatak je da prati, u okviru procesa proizvodnje, troškove osnovnih činilaca bez kojih taj proces ne bi mogao da se odvija, a takodje da prati i stvaranje učinaka, kao rezultata proizvodnih aktivnosti.Otuda i naziv interni ili pogonski obračun. Formulisanje ciljeva i zadataka obračuna troškova i učinaka jeste najvažnije pitanje pri utvrdjivanju sadržine i organizacionog ustrojstva pogonskog obračuna. Opšte ciljeve ovog dela regulisao je novi kontni okvir. Zbog svoje širine i važnosti pogonski obračun je izdvojen u posebnu klasu. Novi kontni okvir računski je odvojio glavnu knjigu pogonskog obračuna od glavne knjige finansijskog knjigovodstva i time mu dao karakter metodološki samostalnog knjigovodstva. Postoji više različitih sistema obračuna troškova. Razlog zbog kojih ne postoji jedinstvena klasifikacija sistema obračna traškova je ta što se oni mogu klasifikovati po različitim kriterijumima. Sistem obračuna troškova predstavlja skup načela, metoda i postupaka obrade i obuhvatanja troškova, zatim njihovo alociranje na mestima troškova, kao i vezivanje za nosioce troškova ili uključivanje u rashode tekućeg perioda, a sve u cilju obračuna što tačnijeg periodičnog rezultata i zadovoljenja drugih obračunskih ciljeva. Na osnovu ovoga izdvojićemo dve osnovne podele:
1. U zavisnosti od toga koji troškovi se uključuju u cenu koštanja nosilaca troškova, sistemi obračuna troškova se dele na:
-sistem obračuna po stvarnim troškovima
-sistem obračuna po standardnim troškovima.
Obračun po stvarnim troškovima ja najstariji sistem obračuna troškova.Glavni cilj obračuna po stvarnim troškovima je naknadna kalkulacija. Osim za potrebe politike cena, podaci o stvarnoj ceni koštanja koriste se i za potrebe bilansiranja, za donošenje odgovarajućih poslovnih odluka, pa čak i za kontrolu ekonomičnosti poslovanja.
1 Karakteristike savremenih metoda obračuna troškova

1.1 Obračun po standardnim troškovima

Sistem obračuna po standardnim troškovima zasniva se na unapred odredjenim novčanim iznosima utroška svih vrednosti u procesu proizvodnje, odnosno to su planski troškovi.Ovi troškovi pokazuju koliko treba da iznose troškovi u datim proizvodno tehničkim uslovima. Prema kriterijumu obuhvata, odnosno sadržane cene koštanja, razlikuju se:
-sistem obračuna po punim troškovima i
-sistem obračuna po nepotpunim troškovima.

Sistem obračuna po punim troškovima predstavlja apsorpcioni sistem obračuna troškova, po kojem se u fazi proizvodnje u cenu koštanja učinka uključuju odgovarajući iznosi svih troškova proizvodnje, a u fazi realizacije još i odgovarajući troškovi uprave i prodaje. Sistem obračuna po nepotpunim troškovima on uključuje u cenu koštanja nosilaca samo deo troškova poslovanja, kao što se zna postoji fiksni, varijabilni troškovi koji mogu biti pacijalno uključeni u cenu koštanja. Najpoznati je sistem obračuna po varijabilnim troškovima, kod koga se u ceni koštanja uključuju samo varijabilni troškovi. Sistem obračuna po stvarnim i planskim troškovima mogu biti sistemi obračuna po potpunim i nepotpunim troškovima. Može se reći da svaki od sistema troškova pruža podatke za potrebe bilansiranja, kontrole i poslovne politike. Opredeljenje za dati sistem obračuna troškova zavisi od podataka kojima se pridaje primarni značaj.
Kod obračuna standardnih troškova, najpre se vrši programiranje svih poslova koje treba obaviti u skladu s proizvodnim i drugim ciljevima za određene vremenske intervale. Zatim se determiniše koje vrste i koliko će iznositi troškovi svake pojedinačne aktivnosti za određeni posao, proizvod ili uslugu. Za pripremu tehničkih, fizičkih standarda (količinski utrošak) nadležni su tehnički kadrovi, koji su kompetentni za tehničku stranu proizvodnje i operativno izvršenje proizvodnih zadataka. Treba imati u vidu standarde za realnu, dostižnu, ipak uspešnu ekonomičnost, jer bi prestrogi standardi verovatno bili nedovoljno stimulativni, a samim tim i neznačajni za kontrolu troškova. Ne samo kod troškova direktnog materijala, već i direktni troškovi u celini, kao i uopšte kod utvrđivanja standardnih troškova nameće se potreba za usaglašavanjem mišljena u pogledu visine troškova dve ili više menusobno uslovljenih organizacionih jedinica. Kvalitet standarda nužno pretpostavlja njihovu proveru u određenom vremenskom intervalu. Testiranje standarda može se vršiti češće ili rene u zavisnosti od brojnih činilaca, ali u svakom slučaju veoma je značajno blagovremeno vršiti korekciju kad god su u pitanju promene u metodama proizvodnje. Logično je očekivati da se revizija standarda za količinski utrošak materijala vrši onog momenta kada nastaju promene tehničke, tehnološke ili organizacione prirode koje povlače promenu količinskog utroška. Praksa je pokazala da se korekcije standarda vrše obično po isteku kalendarske godine, kada se inače priprema godišnji obračun troškova. Standardizacija direktnih ličnih dohodaka, misli se na standardizovanje vremena za izradu određenog proizvoda ili obavljanje određenog posla odnosno aktivnosti. Kompleksnost standardizovanja vremena usko je povezan sa uslovima obavljanja rada. Veći ili manji utrošak rada normalno zavisi os uslova koje pruža oprema, radno mesto, kvalitet materijala, energije, intenziteta zalaganja kao veoma značajan faktor trošenja rada itd. Zbog toga, standardizovanje utrošenog vremena rada predstavlja vrlo odgovoran posao. Iznos standardnih direktnih troškova dobija se množenjem standardne količine materijala sa standardnom cenom, odnosno standardnog utroška vremena sa standardnom isplatnom osnovom. Kada je reč o standardizaciji cene materijala, obično se ima u vidu očekivana, a ne neka ekonomična ili željena cena kao što je to slučaj sa standardnim utroškom količine materijala. Množenjem količinske razlike izmenu stvarnog i standardnog utroška kod pojedinih vrsta materijala sa standardnom cenom dobija se tkz. troškovno odstupanje zbog većeg ili manjeg utroška materijala. Množenjem razlike izmenu stvarne i standardne cene s količinom stvarnog utroška materijala dobija se tzv. cenovno odstupanje