Savršena konkurencija – Mikroekonomija

UVOD

Ekonomija se deli na:
1)     Makroekonomiju kao deo ekonmske nauke objašnjava makroekonmske veličine: agregatnu ponudu, agregatnu tražnju, investicije, štednju, nezaposlenost i inflaciju.
2)     Mikroekonomiju, pročava ponašanje pojedinih ekonomskih subjekata: prodavaca, kupaca, štediša, investitora i tržište gde se pojedinačni ekonomski subjekti susreću.
Teme kojima se ekomonija bavi su:
1)     Optimalan izbor ekonomskih subjekata, mikroekonomija proučava način na koji pojedinačni ekonomski subjekti vrše svoje izbore tako da maksimiѕiraju svoje zadovoljstvo. Za preduzetnika je to maksimalno zadovoljstvo, a za preduzeće maksimalan profit.
2)     Uloga cene u optimalnom izboru, cene igraju značajnu ulogu u alternativnom odlučivanju ekonomskig subjekta. Često su cene najznačajniji činilac da li ili ne kupiti neki proizvod.
3)     Način određivanja cena, postoje dva načina određivanja cena:
a) Centralno – planski, kada cenu određuje država.
B) Tržišni, cena se određuje interakcijom potrošača, radnika i preduzeća.
Ekonomska nauka, pa i mikroekonomija kao njen sastavni deo bavi se objašnjavanjem i predviđanjem ekonomskih pojava. Ona objašnjavanje i predviđanje vrši preko ekonomske teorije koja je zasnovana na nekim pretpostavkama i pravilima. Ekonomska nauka izgrađuje odgovarajući ekonomski model kako bi preko njega na jedan jednostavan način pojasnila funkcionisanje ekonomskih pojava i subjekata. Model je najčešće matematički prikaz neke pojave.
Valjanost ekonomskih teorija se kroz upoređivanje prediđene ekonomske situacije sa stvarno nastalom. Preko procesa upoređivanja sa stvarno nastalim situacijama, ekonomske teorije se predviđaju i nadograđuju.

KLASIFIKACIJE TRŽIŠNIH STRUKTURA

Stackelberg je dao klasifikaciju tržišnih struktura, uzimajući kao kriterijum broj učesnika na strani ponude i na strani tražnje. Njegova klasifikacija sadrži devet tržišnih stanja sa dijagonalom: potpuna konkurencija, bilateralni oligopol i bilateralni monopol sa oligopolom, monopolom i kvazimonopolom ispod, i sa oligopsonom, monopsonom i kvazimonopsonom iznad dijagonale
Potpuniju klasifikaciju od Stalckerbergove dali su Samuelson, Wand, Weintraub i dr.
Najčešće korišćena analiza klasifikacija u analizi određenosti cena i output – a, jeste ona koju je dao weintraub. Na osnovu tri kriterijuma – broj učesnika, koeficijenta elastičnosti tražnje i koeficijenta unakrsne elastičnosti tražnje.
A) Potpuna konkurencija – predstavlja stanje na tržištu, gde veliki broj proizvođača male ekonomske moći nudi identičan proizvod, pa je koeficijent cenovne elastičnosti potražnje beskonačno veliki broj.
B) Monopol – predstavlja tržišno stanje, kada jedno preduzeće proizvodi proizvod za koji ne postoji bliski supstitut. Kupci vremenom reaguju na porast cena smanjujući svoje kupovine. Cenovna elastičnost tražnje je srazmerno neelastična, a koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje jednak je nuli, jer nema drugih proizvođača.
V) Oligopol – koji nudi homogen proizvod odlikuje savršena cenovna elastičnost tražnje. Oligopol odlikuje postojanje unakrsne elastičnosti tražnje tj. Promene u ceni jednog proizvoda utiču na promenu tražnje za drugim proizvodima.
G) Ograničena konkurencija – predstavlja postojanje velikog broja preduzeća koji nude diferenciran proizvod. Tržište jedne upotrebne vrednosti nije jedinstveno, već je podeljeno na veći broj relativno izolovanih tržišta, gde proizvođači nude diferenciran proizvod. Pošto je vrlo lako ući u određenu delatnost, cenovna elastičnost tražnje je određen (veći) broj. Unakrsna elastičnost tražnje postoji, jer promena cene jednog proizvođača utiče na promenu tražnje za proizvodima drugog proizvođača.

Nesavršena konkurencija

Ako preduzeće može osetno uticati na tržišnu cenu svoje proizvodnje, tada se preduzeće klasifikuje kao  „nesavršeni konkurent”. Nesavršena konkurencija prevladava u industriji kad god pojedinačni prodavci imaju određeni nadzor nad cenom svog proizvoda. Sudije savršene konkurencije su  „PRICE TAKERS“ – donose odluke samo o veličini proizvodnje, dok sudije nesavršene konkurencije  „PRICEMAKERS“ – donose odluke i o količini proizvodnje i o visini cena. Nesavršena konkurencija ne podrazumeva da preduzeće ima apsolutni nadzor nad cenom svog proizvoda, već ono može odrediti cenu svom proizvodu samo u razumnom okviru. Većina slobode odluke nad cenom razlikovaće se od industrije do industrije, pa tako osciliraju promene i u potražnji za tim proizvodima (primer: maloprodaja računara).