Špijunaža

Kada se govori o špijunaži, ne govori se o prijateljima i neprijateljima, o dobrim ili lošim državama, ljudima ili kompanijama, već o ljudskoj potrebi koja je stara koliko i čovek. Od davnina, ljudi su imali potrebu da saznaju tajne drugih u cilju sprečavanja zla koje im je moglo biti naneto, bilo u vidu smrtne opasnosti ili po njihov imetak. Sprečavanje ovakvih akcija bilo je oduvek jedno od ključnih faktora preživljavanja.
Danas, možemo slobodno reći da „u špijunaži nema prijatelja ili neprijatelja, svako svakoga špijunira, počevši od muža i žene u braku, pa do dve države“. Poslovni sistemi su danas, sa razvojem transnacionalnih kompanija i porastom njihovog uticaja, više nego ikada, povezani sa bezbednosnim službama.
Budžetski deficiti u korelaciji sa profitom poslovnih sistema, državama diktira da budu direktno i blisko uključene u ekonomska pitanja i špijunažu. Informaciona tehnologija je u velikoj meri doprinela razvoju ove delatnosti i odvela je u sferu nečeg slabije vidljivog, mada su se i kod tradicionalnih metoda praćenja agenti uvek trudili da prođu neopaženo, odnosno budu neotkriveni. Ovo nas dovodi do konstatacije da je špijuniranje tajna radnja, a kao takva, treba da ostane neotkrivena, pa često mete napada ni ne znaju da su bile ugrožene ili pokradene.