Svojina

UVOD

Pravo kao društvena pojava i kao sredstvo za regulisanje društvenih odnosa može postojati i razvijati se samo u ljudskom društvu. Pravo je vezano za ljudsko društvo svojom funkcijom i ciljevima, koji se pomoću njega teže ostvariti. Ono se javlja u vidu pravila ili u vidu skupa pravila putem kojih država reguliše odnose i ponašanje pravnih subjekata. Ova pravila važe za sve subjekte prava, odnosno kako za pravna tako i za fizička lica.
Pravo je kao i država i mnoge druge manifestacije društvenog života podložno promjenama i razvitku. Ono izražava i reguliše društvene odnose. Pravo se razvija i mijenja pod uticajem promjena u materijalnim uslovima života, u produkcionim odnosima. Promjene u materijalnim uslovima života društva dovode do promjena pravnih propisa i prava kao skupa tih propisa. Pravo je sastavljeno iz pravila-normi o ponašanju. Za društo i za njegov razvitak od najvećeg su značaja pravila koja propisuje država i koja se zovu pravna pravila.
U svom seminarskom radu sam se osvrnula na pojam i vrste svojine kao neizostavan dio prava.

POJAM I VRSTE SVOJINE

Svojina je kompleksni program i može biti predmet izučavanja sa ekonomske i sa pravne tačke gledišta, a potpunu sliku o njoj možemo dobiti ako je posmatramo sa oba aspekta. Svaka svojina u krajnjoj liniji znači prisvajanje. Tokom razvoja društva transformisala se i svojina, te je tokom vremena mijenjala svoj oblik I sadržinu. S obzirom da je ekonomski posmatrano svojina prisvajanje, proizilazi da je bilo toliko oblika svojine u dosadašnjem društvu koliko i načina prisvajanja.
Svojina u ekonomskom smislu znači prisvajanje ekonomskih dobara onda možemo reći da u pravnom pogledu ustanova svojine znači zbir i sistem onih pravila koja propisuju na koji način se vrši prisvajanje.
S obzirom na to ko vrši prisvajanje da li kolektiv ili pojedinac, svojinu dijelimo na:

• kolektivnu i
• privatnu.

Svojina je najvažnije stvarno pravo. Pod terminom svojina, sopstvenost ili vlasništvo se podrazumijeva potpuno pravo raspolaganja subjekta jednom stvari. To ovlašćenje vlasnika karakteiše još rimsko pravo u sledećem:

• vlasnik ima pravo upotrebe ( ius utendi)
• pravo pribiranja plodova (ius frutendi) i
• pravo otuđivanja i uništavanja (ius abutendi).

Znači svojina je najšire pravo raspolaganja na stvari. Kao što je već rečeno u zavisnosti od toga ko prisvaja svojinu dijelimo je na privatnu i kolektivnu. Ovo su dva osnovna obilika svojine kroz istorijski razvoj društva, a s obzirom da su svojinska ovlašćenja titulara svojine iste, bez obzira da li je u pitanju pojedinac ili društvo odnosno država, orjentisaćemo se samo na pravne spekte privatne svojine i oblike nastanka državne svojine.