Uticaj osobina ličnosti i feed backa na procenu samoefikasnosti

Uticaj osobina ličnosti i feed backa na procenu samoefikasnosti

Osnovni cilj istraživanja bio je utvrđivanje relacija između samoefikasnosti, feedbeck-a i osobina ličnosti. U istraživanju je učestvovalo 114 studenata prve i treće godine psihologije Univerziteta u Novom Sadu. U prvom delu istraživanja, studenti su popunili upitnik za procenu osobina ličnosti NEO-PI-R (Costa and McCrae, 1992.). U drugom delu istraživanja, ispitanici su dobili zadatak da konstruišu kratak merni instrument. Pre i posle zadatka, kao i posle dobijenog feedback-a, popunjavali su Upitnik za procenu samoefikasnosti (The Self-efficacy Questionnaire, Terry, 1995) na tom zadatku. Feedback je bio kriterijum za podelu ispitanika u tri grupe: prva grupa je dobila pozitivan feedback, druga grupa negativan, a treća grupa nije dobila feedback. Kriterijske varijable u MANCOVA (ponovljena merenja) bile su procena uspešnosti, teškoća i sposobnosti u sva tri nivoa merenja. Prediktorske varijable bile su vrsta feedback-a i osobine ličnosti, kao kovarijeteti. Rezultati pokazuju da je pre dobijenog feedbeck-a procena samoefikasnoti zavisila od osobina ličnosti. Posle dobijenog fidbeka, procena samoefikasnosti zavisila je od vrste dobijenog feedbeck-a. Dobijeni rezultati ukazuju da na procenu samoefikasnosti važan uticaj ostvaruju i osobine ličnosti i karakteristike spoljašnje situacije.

Ključne reči: osobine ličnosti, samoefikasnost, feedback

UVOD
Šezdesetih godina prošlog veka u psihologiji ličnosti počeo je sukob između nomotetski orijentisanih psihologa, koji se bave individualnim razlikama, sa implicitnom pretpostavkom o postojanju stabilnih, trajnih struktura u individui i situacionistički orijentisanih psihologa, koji smatraju da promene u okruženju i spoljašnjim uslovima modifikuju ljudsko ponašanje. Ova debata poznata je kao ličnost-situacija kontraverza i pokrenuta je snažnim napadom Voltera Mišela (Mischel,1968 prema Winter and Barenbaum, 1999), koji je kritikovao tradiconalne teorije ličnosti zbog njihove percepcije ljudskog ponašanja kao nepromenljivog u vremenu i situacijama. On je smatrao da promene u spoljašnjem okruženju dovode
do ponašanja specifičnog za određene uslove. Svaka spoljašnja situcija utiče nezavisno na individualno ponašanje. Kritiku koncepta crta Mišel je usmerio na nedostatke dokaza za konzistenciju ponašanja u različitim situacijama. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, crte ličnosti su naglo izgubile popularnost – u centru pažnje bili su samo ponašanje i reakcije.
Ranih osamdesetih, pojavom kognitivista, radikalni bihejviorizam pao je sa svog pijedastala. Kognitivni naučnici proklamovali su da u ljudskoj svesti postoji nešto više osim stimulusa i reakcije (Brewin, 1988). Istovremeno, brojni istraživači (Borkenau & Ostendorf, 1998) pružili su dokaze koji idu u odbranu teorije crta. Oni su došli do zaključka da je jedan od razloga za nedostatak dokaza za konzistenciju i stabilnost crta sam kvalitet sprovedenih istraživanja. Naime, u dobro vođenim istraživanjima pojavljuju se dokazi koji podržavaju stabilnost crta ličnosti. Drugi razlog su neadekvatni uzorci ponašanja. Kada se adekvatan izbor ponašanja ispituje u brojnim situacijama, povećava se pouzdanost merenja i pronalaze dokazi za
konzistenciju (Epstein, 1982, prema Pervin, 1989). Sa druge strane, mnoga ponašanja naizgled se razlikuju, a mogu imati istu osnovu, te se konzistencija takvog ponašanja ne prepoznaje. Neki ljudi ispoljavaju veću konzistenciju u ponašanju, ali, konzistencija u velikoj meri zavisi i od prirode situacije u kojoj se ponašanje ispoljava.
Implicitna pretpostavka ovog istraživanja bila je da osobine ličnosti imaju važnu ulogu u ponašanju individue. Kao referentni okvir poslužila je Bandurina (Bandura, 1998) socijalno kognitivna teorija, odnosno koncept samoefikasnosti. U socijalno kognitivnoj teoriji naglasak se stavlja na kognitivni razvoj očekivanja u vezi sa rezultatima različitih aktivnosti, kao i na razvoj pravila i standarda za ponašanje. Određeno ponašanje održava se pomoću očekivanja ili anticipiranja posledica. Ponašanje nije regulisano samo spoljašnjim potkrepljenjem, nego i
procesom samopotkrepljenja, pomoću kog osoba nagrađuje sebe za postizanje standarda koje je postavila. Ostvarivanje tih standarda služi kao motivacija za ponašanje. U pitanju je anticipacija zadovoljstva zbog željenih posledica i nezadovoljstva zbog neželjenih, koje u suštini predstavljaju potkrepljenje čovekovih napora. Standardi ponašanja i anticipirane posledice na taj način predstavljaju objašnjenje za ponašanje koje je usmereno ka odredenom cilju.Naglasak na razvoju stanadrada za samopotkrepljenje i na kognitivnim procesima od najveće je važnosti za socijalno kognitivne teorije. Kroz razvoj takvih kognitivnih mehanizama ljudi nisu samo sposobni da steknu ili ispolje izvesnu kontrolu nad svojim životom, nego su sposobni da postavljaju planove i ciljeve za budućnost. Drugim rečima, ljudi mogu menjati spoljašnje mogućnosti. Kapaciteti za anticipiranje budućnosti, standardi ponašanja, iskustvo zadovoljstva sobom i samokriticizam važni su za angažovanje u dužem vremenskom periodu. Tokom razmatranja aktivnosti i njenog preduzimanja, ljudi prave procene koje se odnose na njihovu sposobnost da izvrše različite tražene zadatke. Na te procene samoefikasnosti utiču misli (“To je ono što bi trebalo da uradim” nasuprot: “Ja nikada to neću uspeti.” “Šta će ljudi misliti o meni?”), emocije (radost naspram anksioznosti, depresije) i aktivnosti (veće zalaganje nasuprot inhibiciji). Osoba kreira standarde i ciljeve i pravi procene koje se zasnivaju na sposobnosti izvodenja odredenog zadatka neophodnog za postizanje cilja. Iako su pod uticajem situacija, ljudi su aktivni zato što postavljaju ciljeve, prave procene samoefikasnosti i vrše samoevaluaciju. Bandura primenjuje mikroanalitučku strategiju istraživanja. Prema toj strategiji, detaljne mere opažene samoefikasnosti sprovode se pre određenog ponašanja u specifičnoj situaciji. Ta strategija odražava stav da procene samoefikasnosti zavise od specifičnosti situacije i ne predstavlja opštu dispoziciju koja može biti merena sveobuhvatnim upitnikom ličnosti. Procena samoefikasnosti odnosi se na opažanje vlastite sposobnosti da se izvedu određene aktivnosti, a ne na sposobnost kontrole posledica ili potkrepljenja. Generalno, postoji odnos između određenog ponašanja i posledica. Međutim, to nije uvek slučaj. Bandura sugeriše da procena samoefikasnosti operiše kao kritični kognitivni medijator akcije.Jedan od motiva za sprovođenje ovog istraživanja bila je želja da se testira samouverena Bandurina pretpostavka o malom ili nikakvom značaju koji osobine ličnosti imaju u kreiranju određenog ponašanja. Da li je samoevaluacija, u ovom slučaju procena vlastite efikasnosti za sprovođenje i nakon sprovođenja određenog zadatka, pod uticajem spoljašnjih okolnosti ili stabilnih, trajnih struktura, kao što su dimenzije ličnosti.