Vlast i čovek

Ako su, kažu teoretičari, autoritetske škole, interesi, tendencije i želje pojedinca u suprotnosti sa drugim, ili možda sa čitavim društvom, ko će imati pravo i moć da prinudi jednog, da poštuje interese drugog ili drugih? Ko će biti u stanju da spreči jednog građanina da prekrši opštu želju? Sloboda svakog, kažu oni, ima kao svoju granicu slobodu drugih: ali ko će ustanoviti ove granice i ko će ih načiniti takvim da budu poštovane? Prirodni antagonizam interesa i strasti ostvaruje vlast kao nužnu i tako opravdava autoritet. Autoritet interveniše kao posrednik u društvenim suprotnostima i definiše granice prava i dužnosti svakog subjekta.
Ovo je teorija; ali da bude valjana, teorija se mora zasnivati na nekim činjenicama koje nju objašnjavaju. Dobro znamo da se teorije u socijalnoj ekonomiji suviše često postavljaju tako da opravdaju činjenice, tj. da odbrane privilegije i učine da ih hladnokrvno prihvate oni koji su žrtve ovih privilegija. Pogledajmo ovde na same činjenice.
U toku čitave istorije, kao i u sadašnjoj epohi, vlast je ili brutalna, snažna, despotska dominacija nekolicine nad mnogim, ili je to instrument izmišljen da obezbedi dominaciju i privilegiju onih koji su silom ili lukavošću ili nasleđem prisvojili sva sredstva za život, a kao prvo i iznad svega zemlju, pomoću koje drže ljude u pokornosti, primoravajući ih da rade za njihov privilegovani položaj.
Vlasti ugnjetavaju čovečanstvo na dva načina, ili direktno pomoću grube sile tj. pomoću fizičke prinude, ili indirektno lišavajući ga sredstava za opstanak, čime ga čine bespomoćnim. Politička moć se služi prvim metodom; ekonomske privilegije nastaju pomoću drugog metoda. Dejstvujući na njegovu emocionalnu prirodu, vlasti takođe mogu ugnjetavati čoveka i, na ovaj način, se stvara religijski autoritet. Nema drugog razloga za propagiranje religijskih praznoverica osim želje da se odbrane i konsoliduju političke i ekonomske privilegije.
U primitivnom društvu, kad svet nije bio tako gusto naseljen kao sada i dok su društveni odnosi bili manje komplikovani, ako je neki slučaj sprečio stvaranje navika i običaja solidarnosti, ili uništio one koji su već postojali i ustanovio dominaciju čoveka nad čovekom, tada su se dve moći, politička i ekonomska, sjedinile u istim rukama – često u rukama jednog jedinog pojedinca. U rukama onih koji su silom potčinili i osiromašili druge, prisilili ih da postanu njihove sluge i da izvršavaju svaki njihov kapric. Pobednici su u isto vreme bili vlasnici, zakonodavci, kraljevi, sudije i egzekutori.
Ali sa povećanjem stanovništva, sa porastom potreba, sa komplikovanjem društvenih odnosa, dalji opstanak takvog despotizma postao je nemoguć. Zbog svoje sopstvene sigurnosti, često i protiv svoje volje, vladari su bili prinuđeni da zavise od privilegovane klase, tj. od izvesnog broja pojedinaca sa istim interesima, i bili su prinuđeni da dopuste svakom od ovih pojedinaca da poseduje sredstva za izdržavanje. Međutim, vladari su zadržali najvišu i bespogovornu kontrolu. Drugim rečima, oni su zadržali pravo da eksploatišu sve po ličnom nahođenju i da tako zadovolje svoju kraljevsku taštinu. Tako se privatno vlasništvo razvijalo u senci vladajuće sile kao njena zaštita i – često nesvesno – kao njen saučesnik. Pojavila se klasa vlasnika, koja je malo po malo koncentrisala u svoje ruke sva sredstva za proizvodnju, osnovni izvor života – poljoprivredu, industriju i razmenu – i konačno postala sila sama po sebi. Ova sila se superiornošću svojih sredstava za akciju i ogromnim delokrugom interesa koje obuhvata, uvek završava sa prisvajanjem više ili manje otvoreno, političke moći tj. vlasti od koje stvara svog ličnog čuvara.
Ova pojava se često ponavljala u istoriji. Svaki put kada je vojnim poduhvatom fizička gruba sila vodila glavnu reč u društvu, osvajači su pokazivali tendenciju da koncentrišu vlast i svojinu samo u svoje ruke. U svakom slučaju, pošto vlast ne može da proizvodi bogatstvo i da nadgleda i diriguje svima, pronašlo se da je nužno da se udruži s moćnom klasom – i tako je privatna svojina opet ustanovljena. Tako je došlo do podele dve vrste moći, jedne koja kontroliše zajedničku snagu društva, i druge moći vlasnika, od kojih su gospodari postali bitno zavisni, jer vlasnici upravljaju izvorima te zajedničke sile.
Nikad ovakav položaj nije bio tako naglašen kao danas. Razvitak proizvodnje, ogromna ekspanzija trgovine, velika moć koju je novac dobio i svi ekonomski rezultati koji su od otkrića Amerike, pronalaska mašina itd. osigurali takvu nadmoć kapitalističkoj klasi da više nije imala poverenja u podršku vlasti, pa je poželela da vlast uzme u svoje ruke, vlast koja je sastavljena od članova sopstvene klase, neprekidno pod njenom kontrolom i specijalno organizovana da je brani od moguće osvete obespravljenih. To su koreni savremenog parlamentarnog sistema.
Danas se vlast sastoji od vlasnika, ili ljudi iz njihove klase koji su potpuno pod njihovim uticajem, tako da najbogatiji ne smatraju potrebnim da sami preuzmu aktivnu ulogu. Rotšild, na primer, ne mora da bude ni član parlamenta, ni ministar, njemu je dovoljno da drži članove parlamenta i ministre u zavisnosti.
U mnogim zemljama, proletarijat učestvuje nominalno u izboru vlasti. To je koncesija koju je napravila buržoaska tj. posednička klasa ili da dobije popularnost u borbi protiv kraljevske i aristokratske moći, ili da skrene pažnju naroda sa njegove sopstvene emancipacije, dajući mu prividan udeo u političkoj moći. Međutim, da li je buržoazija to predvidela ili ne, kada je prvi put dala narodu pravo glasa, činjenica je da se to pravo u stvarnosti pokazalo kao obmana, služeći samo tome da konsoliduje moć buržoazije, dok je jedino najenergičnijim kod proletarijata dala iluzornu nadu da mogu preuzeti vlast.
Tako je i sa opštim pravom glasa – možemo reći, upravo sa opštim pravom glasa – vlast postala sluga i policija buržoaske klase. Kako bi moglo da bude drukčije? Ako bi vlast u jednom trenutku postala neprijateljski raspoložena, ako bi nada u demokratiju ikad postala nešto više do obmana kojom se narod vuče za nos, posednička klasa, ugrožena u svojim interesima, odjednom bi se pobunila i upotrebila bi svu svoju moć i uticaj, koji dolaze od posedovanja bogatstva, da svede vlast na prostu funkciju delovanja kao policajca.
U svim vremenima i u svim mestima može se vlasti dati ma koje ime; bez obzira šta je njen koren ili njeno ustrojstvo, njena bitna funkcija je da tlači i eksploatiše mase i da brani tlačitelje i eksploatatore. Njena načelna karakteristika i nezamenjivi instrumenti su policajac i poreznik, vojnik i zatvor. A ovome se mora dodati sveštenik ili učitelj, koji se povijaju kako vetar duva u zavisnosti od situacije, dok ih vlast podržava i štiti da bi duh naroda učinili servilnim i pokornim dok vuče jaram.
Sigurno, dopunjavajući svoj osnovni posao, ovom bitnom delokrugu vlasti vremenom se dodaju druge delatnosti. Mi, čak, prihvatamo da vlast nije nikad ili jedva ikad bila u stanju da postoji u zemlji, koja je iole civilizovana, a da tlačenju i eksploataciji nije pridodala takve funkcije, koje su korisne i neophodne društvenom životu. Ali ova činjenica ne čini manje istinitim to, da je vlast, po svojoj prirodi, sredstvo za eksploataciju i da je njen koren i pozicije osuđuju da brani vladajuću klasu, potvrđujući i uvećavajući na taj način zlo dominacije. Vlast preuzima posao zaštite života građana protiv direktnog i brutalnog napada, manje ili više oprezno potvrđuje i legalizuje izvestan broj prava, primitivne običaje i navike, bez kojih je nemoguće živeti u društvu. Ona organizuje i upravlja izvesnim javnim službama, kao što su pošta, održavanje i izgradnja drumova, brine o javnom zdravlju, humanitarnim ustanovama, radionicama itd., i prikazuje se kao zaštitnik i pomagač siromašnih i slabih. Da bi dokazali naše gledište, dovoljno je, međutim, da ukažemo na to kako i zbog čega vlast vrši ove delatnosti. Činjenica je da je sve što je vlast preduzela uvek inspirisano duhom dominacije i s namerom da odbrani, uveća i ovekoveči privilegije vlasništva i onih klasa, čiji je ona predstavnik i branilac.
Vlast ne bi mogla da upravlja ni za kakav period vremena, a da ne krije svoju pravu prirodu pod maskom opšte koristi. Ne mogu se poštovati životi privilegovanih, a da se ne prihvati želja da se poštuju životi svih. Ne mogu se tolerisati privilegije nekih, a da se prividno ne čuvaju prava svakog. “Zakon (naravno, oni koji su stvorili zakone tj. vlast) ne koristi”, kaže Kropotkin, “društvenim osećanjima čoveka, ugrađujući u njih ona pravila moralnosti, koja je čovek prihvatio, zajedno sa merama koje su korisne manjini – eksploatatorima, a suprotne interesima onih koji se mogu pobuniti, ukoliko to ne bi bilo po ovoj predstavi o moralu.”
Vlast ne može želeti razbijanje zajednice, jer ona i vladajuća klasa ne bi mogle da stiču svoje bogatstvo eksploatacijom; niti vlast može da pusti zajednicu da sama obavlja svoje poslove, jer bi narod brzo otkrio da je ona (vlast) neophodna samo za to da brani posedničku klasu, koja ga osiromašuje i ubrzo bi se otresao vlasti posedničkih klasa.
Danas, suočavajući se sa upornim i pretećim zahtevima proletarijata, vlasti pokazuju tendenciju da se mešaju u odnose poslodavaca i radnika. Tako one pokušavaju da osude radnički pokret i da obmanjivačkim reformama ometaju pokušaje siromašnih da uzmu za sebe ono što im pripada, naime, jednak deo dobrih stvari u životu koje drugi uživaju.
Moramo se takođe setiti da, s jedne strane, buržoazija tj. posednička klasa ratuje među sobom i neprestano uništava samu sebe i da, s druge strane, vlast, mada je sastavljena od buržoazije i dejstvuje kao njen sluga i zaštitnik, neprekidno nastoji da se emancipuje i da nametne svoje mišljenje i želje svome štićeniku. Tako, ova kolebljiva igra, ovo kolebanje između davanja i uzimanja, traženje saveznika u narodu protiv klasa i među klasama protiv masa predstavljaju nauku gospodara, kojom oslepljuju prostodušne i flegmatične, koji uvek očekuju da im spasenje dođe odozgo.
Sa svim tim, vlast ne menja svoju prirodu. Ako deluje kao regulator i ako garantuje prava i dužnosti svakoga, ona izopačuje osećanje pravde. Ona opravdava loše i kažnjava svaki čin, koji okrivljuje ili ugrožava privilegije gospodara i vlasnika. Ona oglašava pravednim i zakonitim najsuroviju eksploataciju bednih, što znači sporo i neprekidno materijalno i moralno ubistvo, koje vrše oni koji imaju nad onima koji nemaju. Opet, ako ona upravlja javnim službama, ona uvek prihvata interese gospodara i vlasnika, ne zauzimajući se za interese radnih masa, osim toliko koliko je neophodno da načini mase voljnim da podnesu svoj deo poreza. Ako ovo traje, to sputava i ukida istinu i teži da stvori umove i srca mladih takvim da postanu ili neumoljivi tirani ili pokorni robovi, zavisi od klase kojoj pripadaju. U rukama vlasti sve postaje sredstvo eksploatacije, sve služi kao policijska mera, korisna da se ljudi drže u pokornosti. I to mora tako da bude. Ako se život čovečanstva sastoji u borbi čoveka sa čovekom, onda prirodno mora biti osvajača i pokorenih i vlast, koja je sredstvo pobednika, da osigura rezultat svoje pobede i ovekoveči te rezultate, neće se sigurno nikada spustiti ka onima koji su izgubili bez obzira da li je bitka bila na fizičkom, intelektualnom ili na polju ekonomije. A oni koji su se borili da osiguraju sebi bolje uslove od onih koje drugi imaju, da zadobiju privilegije i da steknu dominaciju moći, sigurno neće svoju pobedu upotrebiti da odbrane prava pobeđenih, ili da ograniče svoju moć i moć svojih prijatelja i pobornika.
Vlast – ili država ako hoćete – kao sudija, umirivač društvene borbe, nedeljivi upravitelj javnih interesa je laž, iluzija, utopija, koja nikad nije bila ostvarena, niti će to ikada biti. Ako, u stvari, interesi jednog čoveka uvek moraju biti suprotni interesima drugog, ako je, zaista, borba čovečanstva stvorila nužnim zakone ljudskog društva, ako sloboda pojedinca mora biti ograničena slobodom drugog, tada bi uvek svaki pojedinac težio za tim da njegovi interesi trijumfuju nad interesima drugih. Svako bi se borio da uveća svoju sopstvenu slobodu po cenu slobode drugih i tada bi bilo vlasti. Ne prosto zbog toga što je korisnije svim članovima društva da imaju vlast, već zato što bi osvajači želeli da osiguraju sebi plodove svoje pobede. Oni bi želeli da uspešno potčine pokorene i da se sačuvaju od neprijatnosti, da se uvek brane i zato će oni naznačiti ljude, koji su specijalno obučeni u poslu policije. Ako bi ovo zaista bila istina, onda bi čovečanstvo bilo predodređeno da nestane za vreme periodičnih sukoba tiranije onih koji vladaju i pobuna pokorenih.
Ali, srećom budućnost čovečanstva je srećnija, jer je zakon koji vlada blaži.
Tako, u vekovnoj borbi slobode i autoritativnosti, ili drugim rečima, borbi između društvene jednakosti i društvenih kasta, u stvari, nije pitanje o odnosima društva i pojedinca, niti o uvećavanju individualne nezavisnosti na uštrb društvene kontrole ili obrnuto. Pre se tu radi o sprečavanju ma kog pojedinca da tlači drugog; o tome da se daju svakom ista prava i ista sredstva za akciju. Tu se radi o pomaganju inicijative svih, koja se mora prirodno pretvoriti u korist svih, jer se inicijativa nekih nužno pretvara u tlačenje svih drugih. To je uvek, ukratko, pitanje o ukidanju dominacije i eksploatacije čoveka po čoveku na takav način da su svi zainteresovani za društveno blagostanje i da snaga svakog pojedinca umesto da služi tlačenju drugih i da savlađuje, nadvlađuje druge, otkriva mogućnost potpunog razvitka kada će svaki težiti da se udruži sa drugima radi veće dobrobiti svih.
Iz ovoga što smo rekli, sledi da postojanje vlasti, čak i ako pretpostavimo da je moguća idealna vlast ovlašćenih socijalista, ne samo da je daleko od toga da uvećava proizvodnu snagu, već je čak i umanjuje zato što bi vlast ograničavala inicijativu samo na nekolicinu. Ona bi dala ovima pravo da rade sve, a da, naravno, nije u mogućnosti da ih opskrbi znanjem i razumevanjem za sve. U stvari, ako uklonite zakonodavstvo i sve operacije vlasti, koje su namenjene da zaštite privilegovane i ono što predstavlja želje same privilegovane klase, preostaje samo skup pojedinačnih gospodara. “Država”, kaže Sismondi, ,,je uvek konzervativna sila, koja autorizuje, reguliše i organizuje savlađivanje progresa (a istorija svedoči da ga ona primenjuje za sopstvenu dobit i dobit drugih privilegovanih klasa), ali ga nikad nije započinjala. Nove ideje se uvek javljaju odozdo i predstavljaju osnovu društva i onda, kad se objave, postaju javno mišljenje i šire se. Ali one se uvek moraju sresti na svom putu gde savlađuju postojeće moći tradicije, običaja, privilegija i grešaka”.
Da bi se razumelo kako društvo može da postoji bez vlasti, dovoljno je da skrenemo našu pažnju ukratko na ono što se stvarno dešava u našem današnjem društvu. Videćemo da se u stvarnosti najvažnije društvene funkcije obavljaju, čak i danas, bez intervencije vlasti. Kao i to da se vlast jedino meša u eksploataciju masa ili u odbranu privilegovanih ili konačno, da kazni većinu, koja je protiv privilegovanih ili se nalazi u opoziciji prema njima. Ljudi rade, trguju, uče, putuju, slede, ukoliko žele, vladajuće struje morala ili higijene; oni profitiraju od napretka nauke i umetnosti, imaju bezbrojne zajedničke interese, a da nikad ne osećaju potrebu da iko upravlja njima – kako da se ponašaju u pogledu ovih stvari. Nasuprot, to su baš one stvari u koje se vlasti ne mešaju, da bi ih unapredile, da bi osnažile najmanje diskusije, koje su nesvestan izraz želja svih na način koji je najkorisniji i najprikladniji.