Zagadjenje vazduha i mere zastite

VAZDUH I SASTAV VAZDUHA

Vazduh je smeša gasova od kojih su neki u vrlo promenljivom sastavu: azota ima 78,08%, kiseonika 20,95%,argona0,93% i u vrlo malim količinama kriptona,kiseonika, helijuma, neona i drugih. U promenljivim količinama u vazduhu može biti vodene pare, ozona,ugljen dioksida i drugih. Sastav vazduha varira na različitim visinama. Pri većoj visini smanjuje se sadržaj kiseonika, a povećava se sadržaj vodonika.
Vazduh je neophodan za život ljudi, biljaka i životinja.
Vazduh predstavlja izvor hrane i životnu sredinu za biljke kao izvor O2 za druge organizme.
Primarna uloga vazduhaje obezbeđivanje aerobnih organizama sa O2 i fotosintetizujućih organizama sa CO2.
Sekundarna uloga se ogleda u korišćenju O2 i drugih elemenata u industrijskim procesima: sagorevanja, dobijanja sekudarne toplote i električne energije.
Atmosfera ima značajnu ulogu u zaštiti organizama od UV zračenja (ozon) i utiče na temperaturu na zemlji.
Kiseoniksluži svim aerobnim organizmima za disanje a u prirodi u procesima oksidacije. Sav kiseonik u prirodi je nastao dugim procesima evolucije kroz fotosintezu.Količina kiseonika u atmosferi je 21%.
Kiseonik je gas bez boje i mirisa, čija se količina u vazduhu ne menja iako ga organizmi neprekidno troše. Na velikim visinama vszduh je razređen i količine kiseonika su manje. Kiseonik potpomaže gorenje.
Azot je gas bez boje i mirisa ali ne pomaže gorenje i u njemu živa bića ne mogu da opstanu. Ima ga četiri puta vise od kiseonika tj. 78%. Nalazi se u elementarnom stanju.
Ugljen dioksid je sastojak vazduha koga ima jako malo u odnosu na azot i kiseonik.Čovek, biljke i životinje ispuštaju ga disanjem u vazduh a nastaje i sagorevanjem drveta, truljenjem organizama u zemlji i vrenjem gvožđa.
Biljkama je neophodan jer od njega i vode, pomoću sunčeve energije stvaraju hranu. Za razliku od kiseonika sprečava sagorevanje i gasi plamen.

1
IZVORI ZAGAĐENJA VAZDUHA

Zagađenje vazduha može poticati iz prirodnih i antropogenih izvora. Pod uticajem zagađivača, vazduh dobija neprijatan miris, menja boju i prirodni sastav, jer gubi kiseonik.
Prirodni izvori zagađenja vazduha su:
• prašina iz prirodnih izvora – najčešće sa velikih ogoljenih površina sa malo ili potpuno bez vegetacije (peščane oluje),
• metan – emitovan tokom digestije hrane od strane životoinja (preživari),
• radon – gas iz prirodnih radioaktivnih oblasti,
• dim i ugljen-monoksid (CO) – nastali tokom šumskih požara,
• vulkanska aktivnost – tokom koje se produkuju sumpor i njegovi oksidi, hlor i čestice pepela,
• kosmička prašina
• slana isparenja iz okeana.
Antropogeni izvori zagađenja vazduha su:
• čestice prašine, čađi, dima i otrovnih gasova koje ispuštaju fabrički dimnjaci i motorna vozila,
• energetska postrojenja, čiji se rad zasniva na sagorevanju fosilnih goriva,
• kontrolisano spaljivenje, koje se koristi u poljoprivredi i šumarstvu,
• izduvni gasovi iz motornih i drugih vozila i prevoznih sredstava,
• sagorevanje drveta, požari i slični akcidenti,
• rafinerije nafte, energetska i sva druga industrijska postrojenja,
• različite hemikalije koje se u vidu prašine ili gorenjem šire u okolni vazduh,
• komponente boja, lakova za kosu, aerosoli iz sprejeva i drugi rastvarači,
• deponije smeća sa kojih se izdvaja deponijski gas, metan i neprijatni mirisi,
• vojne aktivnosti, kao što su probe nuklearnog naoružanja, toksičnih gasova (bojni otrovi), rakete i slično.
• rashladni uređaji koji sadrže visoko isparljive freone (iako je Montrealskim protokolom upotreba freona smanjena, njihov štetan uticaj po atmosferu se ne može zanemariti jer su to jedninjenja koja imaju veliku reaktivnost i dug život u atmosferi).