Evolucija coveka

Rezime

Centralna teorija biologije, biohemije i genetike.
Jedna od najbolje potvrđenih i dokazanih teorija u nauci.
Ključ napretka moderne medicine, biotehnologije i nauke o životu na Zemlji.

I teorija koja se već više od sto godina nalazi na meti neprestanih napada.

Evolucija čoveka je multidisciplinarno polje naučnog istraživanja koje nastoji da shvati i opiše poreklo i razvoj ljudskog roda. Evolucija čoveka obuhvata i druge značajne naučne discipline kao što su antropologija i genetika čoveka. Termin čovek, u kontekstu evolucije čoveka, odnosi se na rod Homo, ali proučavanje evolucije čoveka obično obuhvata i čovekove pretke hominide (što je izraz za biološku familiju Hominidae), kao na primer australopitekusa (rod Australopithecus).

 
1. Uvod

Teorija evolucije povezuje sav živi svet u jednu veliku celinu. Najpre pomoću uporedne biologije, zatim preko fosila, a danas posredstvom genetskih analiza, razvojne biologije, biogeografije, geohemije, i mnogih drugih grana – naučnici proučavaju nastanak naše vrste počev od jednoćelijskih organizama, istražujući grananje drveta života i tražeći mesta gde su se prapreci raznih vrsta rastali…
Za mnoge ljude evolucija je fantastična ideja, pomoću koje se može sagledati povezanost svega što postoji, i na osnovu koje se može uočiti čovekovo mesto u opštoj šemi postojanja. Za druge, nažalost, ovo je uvreda – kako iko može da tvrdi da je čovek nastao od majmuna? Ovo pitanje se često koristi kao ključni argument u preziru prema nauci i često se može čuti kako kreacionisti nazivaju teoriju evolucije “majmunskom teorijom” ili kako same naučnike nazivaju majmunima.
Ova reakcija je pogotovo zanimljiva kada se uzme u obzir da osnovna tvrdnja nije tačna: ljudi ne potiču od majmuna, i teorija evolucije to ne tvrdi. Evolucija čoveka je mnogo složenija, zanimljivija i duža priča nego što mnogi ljudi misle.
Veliki deo ove teme je obrađen u tekstu o prelaznim fosilima, koji objašnjava razvoj života od jednoćelijskog do višećelijskog, nastanak i razvoj životinja, od riba, preko vodozemaca, amniota, sinapsida…sve do današnjih sisara i primata. Dodatna perspektiva je data u opisu ugnježdene hijerarhije ljudske vrste.
2. Evolucija čoveka

2.1. Fosili

Kosti sporije trunu nego ostatak tela, pa mnogi ljudi misle da kosti traju jako dugo; istina je, međutim, da se pod uobičajenim uslovima kosti potpuno raspadnu u roku od nekoliko godina. U suvim područjima ovo može trajati duže, a u slučaju kada su kosti zaklonjene i potpuno izolovane od vode (recimo, u kamenom sarkofagu), one mogu trajati hiljadama, pa i desetinama hiljada godina. Neke kosti naših predaka su očuvane upravo na ovaj način, što omogućava njihovu detaljnu analizu. Recimo, neke kosti Neandertalaca su tako dobro očuvane, da su naučnici iz njih uspeli da izdvoje DNK i da na osnovu poređenja sa uzorkom DNK modernog čoveka obore teoriju po kojoj su se Neandertalci stopili sa modernim ljudima.
Definišimo dve važne reči ovde: Hominidi su grupa koja uključuje orangutane, gorile, šimpanze, bonobo i ljude. Hominini su podgrupa hominida, potomci jedne predačke vrste koja se podelila pre šest miliona godina; u hominine spadaju šimpanze, bonobo, svi izumrli preci čoveka, i današnji ljudi.
Ipak, kosti stare više od nekoliko desetina hiljada godina počinju da se raspadaju same od sebe čak i u potpuno suvim uslovima i ubrzo se pretvore u prah. Jedini poznati način na koji ove stare kosti mogu biti očuvane jeste proces fosilizacije. U ovom procesu, duboko zakopane kosti bivaju mineralizovane: proteini kostiju bivaju zamenjeni neorganskim mineralima, koji tokom kristalizacije zauzimaju prostor u kome se nalazila kost. Ovim fosil doslovno postaje parče kamena u obliku kosti. Fosili se datiraju pre svega radiometrijskim metodama; kombinacija tri metoda radiodatiranja daje datum fosilizacije na osnovu koga se može odrediti u kom periodu je fosilizovano biće živelo.
Arheologija nalaza je takođe važna. Ako su fosili nađeni u istom sloju kao i ostaci vatre, recimo, ili ostaci kamenog oruđa, ti predmeti se takođe mogu datirati i na osnovu njih se može nešto naučiti o kulturi naših predaka i načinu njihovog života.
Zatim, tu je morfološka analiza. Oblik i položaj kostiju, oblik lobanje, zapremina mozga, i mnogi drugi parametri pažljivo se mere i interpretiraju. Na osnovu ovih merenja se uspostavljaju parametri: kako je naš predak hodao, kakvo mu je bilo držanje tela, kako je izgledalo lice, itd.
Konačno, na osnovu datiranja, morfologije i arheoloških nalaza, naučnici pokušavaju da reše zagonetku čovekovog nastanka. Ovaj posao je veoma težak i neizvestan, mada je danas mnogo lakši nego što je bio pre pedeset godina. Masa novih fosilnih nalaza, kao i unapređene, preciznije metode datiranja i analize organskih ostataka, omogućili su značajan napredak…