Platonov pojam dobra

SAŽETAK: Platon je zastupao Sokratovo shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni. Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu. Razne vrline su sjedinjene u razboritosti, u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja. Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje ideja. No, za dobar život, od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o “drugostepenom” znanju, da jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja. Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja. Ideje predstavljaju istinsku stvarnost i samo za njih se može reći da Jesu jer one niti nastaju niti nestaju. One predstavljaju nepromenljiva merila za ponašanje, apsolutna merila i norme, apsolutne ideale. Dakle, ideje su večne i nepromenjive biti tj. suštine svega. Kod Platona postoji hijerarhija ideja i u toj hijerarhiji najviša je ideja Dobra. U njoj su obuhvaćene sve druge ideje, ona je suštinski sadržaj sve realnosti, izvor sadržaja i bit, suština. Tako postoji jedan ideal hrabrosti, jedan ideal umerenosti, jedan ideal pravednosti. Svaka pojedinačna stvar podređena je jednoj ideji, a ideje su podređene jednom sveobuhvatnom idealu tj. ideji Dobra.

KLJUČNE REČI: moral, etika, Platon, Dobro, Država

U V O D

Prema definiciji reč etika je grčkog porekla – etika (grčki etos = kuća, gnezdo, ethos = običaj, ethikos = moralan) označava prvenstveno naviku, tj. naviknute, spoljašnje, uobičajene radnje, ali se odnosi i na unutrašnja, voljna, duševna svojstva i odlike.
Etika spada u oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti. Zato, možemo zaključiti da je:
Etika, dakle, nauka o moralu ili etosu, odnosno filosofska disciplina koja ispituje ciljeve i smisao moralnih htenja, osnove kriterijume za vrednovanje moralnih dela kao i uopšte zasnovanost i izvor morala.
Ona se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog. Svaka etička teorija sadrži dve komponente tj. teorije i to:
1) onu koja određuje šta je dobro ili vredno i
2) ona koja određuje šta je ispravno.
Danas je široko rasprostranjeno shvatanje da etičko ponašanje jeste dobro i ispravno delanje. Delanje je specifično Ijudski način odnosa čoveka prema vlastitoj ljudskoj biti prema drugim ljudima. Ono ne nastaje spoznajnim unošenjem spoljašnjeg empirijskog i objektivnog realiteta u ljudsku svest , već delanje nastaje u samosvesnom odnosu ljudske svesti prema vlastitoj čovečnosti, kao i u odnosu čoveka prema drugim ljudima. Osnovu delanja čini čovekov izgradjeni karakter, koji se ispoljava u područima ličnog, privatnog i javnog življenja.
ZNAČAJ I OBLICI ISPOLJAVANJA MORALA
Reč moral upotrebljava se u više značenja od kojih su najčešća sledeća dva: Prvo, reč moral upotrebljava se u vrednosno-neutralnom smislu. To je slučaj onda kada se označavaju osobenosti načina ponašanja nekog pojedinca, neke grupeneke zajednice ili neke istorijske epohe, bez obzira da li je reč o pozitivnom ili negativnom, dobrom ili rđavom, uzdignutom ili neuzdignutom ponašanju. O moralnom liku nekog čoveka, o moralu govori se, misleći se pri tome na ponašanje uopšte, uključujući i dobre i rđave pojave, odnosno osobine. U ovom značenju često se umesto reči moral uzima izraz moralitet ili ”pozitivni moralitet”;
Drugo značenje reči moral je vrednosno određeno, a ne neutralno. Naime, u većini slučajeva reč moral upotrebljavamo sa značenjem koje se određuje u suprotnosti sa nemoralom, to jest za oznaku samih pozitivnih, dobrih osobina.
Iz rezultata teorijsko-empirijskih analiza proizlazi da su osnovne, fundamentalne moralne kategorije ili oblici ispoljenja onog što nazivamo moralom:
1) moralni sud,
2) postupak,
3) karakter,
4) savest,
5) obaveza ili dužnost,
6) kriterij ili pravilo,
7) vrednost i hijerarhija vrednosti,
8) dobro i zlo,
9) ispravno i neispravno,
10) treba i ne treba.
Naime, ono što imenujemo kao moral ili moralitet jednog čoveka, naroda, doba i sl. jeste ukupno ime za niz povezanih manifestacija ili oblika. Da bismo te oblike uočili, imenovali, najpogodnije je poći od jednog od njih koji se najčešće, svakodnevno sreće i koji izražava sve druge oblike, tj. na moralni sud ili ocenu. Naime, svi mi svakodnevno iskazujemo takve sudove, govoreći da nešto jeste dobro ili zlo. To nešto na što se moralni sud odnosi jeste neki proces, postupak, odnos, držanje, ponašanje, delanje, delo ili karakter nekog čoveka ili nas samih koji takav sud izričemo i o sebi, o vlastitoj ličnosti. Prema tome, objekat etičke ocene su ne samo individualni i međuindividualni odnosi već i grupni i međugrupni, organizacioni, institucionalni – društveni odnosi, odnosi među društvenim grupama.
Da bi se neki proces, postupak, odnos neko delo ili delanje, ocenio kao moralno dobar ili rđav, potrebno je imati merilo, kriterijum po kome se sudi ili meri, sa kojim se upoređuje. Ti kriterijumi ispoljavaju se u obliku normi ili pravila koja u stvari znače modele, oblike načina ponašanja kojih se treba držati. Primeri moralnih normi ili pravila su: da treba održati reč koju smo dali prijatelju; da se ne sme krasti, ubijati, lagati, proneveriti, …
Moralne norme su obavezne, i mi svojom moralnom svešću ili savešću uvidjamo i osećamo da ih treba uvažavati i izvršavati.
Pojmovi norme i obaveze nužno pretpostavljaju kao temeljni kriterijum pojam vrednosti. Međutim, u teorijskoj riznici postoje različite teorije o moralu koje, kao na primer sociološko-formalističke, pokušavaju da dokažu da je za zasnivanje obaveznosti moralno-društvenih normi dovoljna njihova propisanost od strane društva. Dok prema dijalektičkim stanovištima nikakav propis, makar se zasnivao na društvenom autoritetu, ne može da se pojmovno-logički i psihički shvati bez pojma vrednosti, jer propisivati bezvredno — besmisleno je.
Pojam pozitivno vrednog pretpostavlja i postojanje onog što je suprotno vrednosti ili vrednosno negativno. Jedna od bitnih razlika vrednosnih osobina tj. kvaliteta i onih koje označavaju prosta fizička svojstva stvari (na primer, boje ili dužine) sastoji se u tome što svaka prva, vrednosna osobina ima naspram sebe suprotnu osobinu: iskrenost ima nasuprot sebi neiskrenost, lepo ima nasuprot sebi ružno, a korisno — štetno; ali nijedna od boja nije suprotna žutom, kao što ni dužina od jednog milimetra nije suprotnost dužine od jednog kilometra, jer i jedna i druga ostaju u okviru istog neutralnog pojma dužine. Tek bi dovođenje u vezu neke od tih dužina s nekom svrhom koju čovek želi da postigne s predmetima koji te dužine imaju učinilo da one budu korisne ili štetne, podobne ili nepodobne i sl..
Pojam vrednog pretpostavlja i pojam vrednosno neutralnog. Pa ipak, čim se neka stvar, radnja, postupak ili objektivno svojstvo predmeta dovedu u vezu s nekim ljudskim ciljem, s čovekovom