Didakticke igre u radionicama za decu na temu: “Zanimanja ljudi”

 
1.Uvod
Zanimanja ljudim ima jako malo. Deca se prvo upoznaju sa zanimanjima roditelja i rođaka potom za zanimanjima zaposenih u vrtićima i onda u bližoj i daljoj okolini. Deca kroz svoju igru često imitiraju zanimanja odraslih i rado učestvuju u aktivnostima ove teme.
Mnoga zanimanja su srodna i imaju zajedničko ime. Vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori su prosvetni radnici. Medicinske sestre, lekari i apotekari su zdravstveni radnici. Umetnike se ubrajaju : glumci, slikari, vajari, balerine i muzičari. Zanimanja uslužnih delatnosti obuhvataju trgovce, poštare, bankare, službenike. Vaspitač treba deci da olakša proces prilagođavanja i slobodnih osećanja straha i nesigurnosti. Deca i u ovoj sredini treba upoznati sa ulogama svih zaposlenih, prostorijama i njihovima namenama i načinima kako da ih koriste. Polazeći od principa od bližeg ka daljeg deci prvo treba upoznati sa neposrednom okolinom i posle stečenog iskustva upoznati širu okolinu ( škola, bioskop, pozorište, apoteke , pijace, pošta , pekara). Upoznavanje zanimanja ljudi i sredstvima koje oni koriste u svom poslu uvek privlači pažnju dece. Upoznavanje uniformisanih lica ( poštar, saobraćajac, vatrogasac) su česti sadržaji dečijih igra.

2. Vaspitno-obrazovne vrednosti dečje igre

2. Vaspitno-obrazovne vrednosti dečje igre

S obzirom na svoju osobinu-da dovodi dete u vezu sa drugom decom i sa najrazličitijim vrstama materijala, kao i da podrazumeva maštu i kreativno ponašanje, igra ima izuzetno značajnu ulogu u razvoju i učenju predškolskog deteta. Deca se igraju iz zadovoljstva ali igra za njih nije puka zabava kao za odrasle, već aktivnost kojom zadovoljavaju svoje osnovne potrebe, razvijaju umne i stvaralačke sposobnosti, uče, jačaju zdravlje, socijalizuju se.

Nasuprot predrasudi po kojoj je dečja igra lako, zabavno, bezciljno i beskrajno gubljenje vremena, ona se javlja kao izraz napora malog deteta da prevaziđe raskorak između sopstvenih mogućnosti i obrazaca ponašanja, koja mora da usvoji da bi se uspešno uključilo, u društvenu sredinu, i u nju deca ulažu svu svoju snagu, pamet, veštinu i strpljenje, što se retko zapaža u nekim drugim aktivnostima.

U vaspitno-obrazovnom pogledu najveća vrednost igara je u tome što su u stanju da privuku i održe dečju pažnju na predviđenim sadržajima, kao i da ih motivišu da aktivno učestvuju u određenim aktivnostima.

Igra angažuje dete više nego realan život, u njoj se dete ponaša savršenije nego obično, deluje linijom najvećeg otpora i prevazilazi svoj stadijum razvoja. Istovremeno igra ostaje životna, konkretna aktuelna delatnost i onda kada su načini zadovoljavanja njenim pravilima misaone prirode i angažuju više kongitivne sfere.

Dete će, na primer, sa zadovoljstvom rešavati probleme sa lavirintima, rebusima i druge ”glavolomke” koje zahtevaju izuzetne umne napore, učeći se strpljenju i razvijajući dosetljivost više nego u bilo kojoj drugoj aktivnosti. U njoj se neće javljati dečji otpor, koji se po pravilu zapaža u klasičnoj školskoj nastavi (ne prema apstraktnim sadržajima, kao što se dugo verovalo nego načinima i oblicima na koje su prezentirane đacima). Osim toga, dok ova nastava angažuje učenika samo intelektualno, u igri on deluje (a za to se i razvija) kao celovita ličnost, što čini da stečeno u igri bude trajno, pogodno za dalje usavršavanje i transfer.

2.1. Kultivisanje dečje igre

U kultivisanju dečje igre treba pođi od dečjeg pokreta (koji se preobražava u gest postajući simbol) a zatim prelaziti na sve ostale medijume koji se nalaze u umetnosti (od ritmike i muzike ka jeziku, likovnim medijumima, dramskim itd). Takođe, igru treba postepeno prenositi sa motornog na imaginativni, duhovni plan, omogućavajući detetu da se igra simboličkim sistemima iz pomenutih umetnosti. Posle toga treba obezbediti i prelaz od metaforičkog ka logičkom saznanju, prenošenjem igre u domen racionalnog mišljenja, što je karakteristično za konstruktorske igre. Konačno, u igre treba unositi i sisteme koje su ljudi izgradili da bi regulisale odnose među sobom i odnose između sebe i prirode (nauka, kojom je regulisan odnos sa prirodom, povezana je sa stvaranjem niza zagonetki; regulisanje slučaja ima dodirnih tačaka sa igrama na sreću koje postoje u svakoj kulturi; moralnim normama, kojima su ljudi regulisali međusobne odnose, prethodile su igre strategije, itd).