Organizacija

1. Pojam i definicija organizacione strukture
Organizaciona struktura je spontana kategorija, nastala usled potrebe organizacija da se suoče
sa kompleksnošću problema koji se rešavaju i kompleksnošću sopstvenog bića, uzimajući u
obzir da je organizacija sastavljena iz većeg broja individua. Pošto je ljudsko znanje
ograničeno, a ograničen je i broj aktivnosti kojima raspolažemo, postoje argumenti za
njihovim daljim sužavanjem čime se grade specijalizovane strukture za rešavanje pojedinih
vrsta problema.
1. Organizaciona struktura = set unapred pripremljenih rešenja za nastale poslovne situacije
(Selznick).
2. Organizaciona struktura = rezultat raspodele zadataka organizacije na pojedince, grupe i
njihove integracije i koordinacije u toku izvršavanja. Predstavlja formalni sistem
odgovornosti (biti odgovoran = biti odgovoran za postizanje učinka nekih merljivih veličina)
kojim su definisane ključne pozicije u organizaciji, kao i pravo da se postavljaju ciljevi,
primaju informacije, utiče na rad drugih. Svaka organizacija predstavlja piramidalnu strukturu
odgovornosti.
Shvatanje org. strukture ćemo preorijentisati sa stanovišta atributa neke organizacije na njen
funkcionalni element => strukturu izučavamo kao aktivni, a ne pasivni (posledični) faktor
funkcionisanja organizacionog sistema. Stoga, sa pozicije tzv. funkcionalnog strukturalizma:
3. Organizaciona struktura = sredstvo koje doprinosi boljoj upravljivosti sistema. Ona
omogućuje da ljudi u organizaciji razumeju svoje uloge, da se lakše vrši koordinacija,
kontrola i komunikacija.
Definicija koja u potpunosti podržava funkcionalnu struktuiranost:
4. Organizaciona struktura = suma načina na koje organizacija deli posao i zadatke i postiže
koordinaciju njihovog realizovanja (Mintzberg).
Tokom izgradnje organizacione strukture, na njenu konfiguraciju presudan uticaj ima
menadžment preduzeća i to indirektno preko odabira ciljeva i strategija – uticaj okruženja,
tehnologije, veličine, starosti i drugih kontigentnih faktora. Uticaj tih faktora se ne ostvaruje
partikularno, već simultano. Zbog toga savremeni okvir za izgradnju strukture predstavlja tzv.
situacioni pristup koji razmatra celine (geštalt), a ne pojedinačne determinante i dimenzije
strukture.