Школе менаџмента у САД и Јапану тренутно су водеће у свету, а у другим земљама их
сматрају   својеврсним   стандардом   за   развој   менаџмента.   Са   поларним   разликама,
међутим,   постоји   извесна   сличност   између   њих:   обе   школе   се   фокусирају   на
активирање људског фактора (користећи, међутим, различите облике, тј, методе),
сталне иновације, диверзификација произведених добара и услуга, смањење великих
предузећа   и   умерену   децентрализацију   производње;   руководе   се   израдом   и
спровођењем дугорочних стратешких планова за развој предузећа (мада ако амерички
менаџери развијају своје планове за 5-8 година, онда јапански менаџери – до 10 година
или више). Истовремено, упркос спољној сличности, ове две школе менаџмента имају
карактеристике због специфичног друштвено-економског развоја њихових земаља.

Амерички менаџмент је дозволио САД да заузме водећу позицију међу земљама
западног света и Јапана. Поред тога, мора се запамтити да је у Сједињеним Државама
први пут формирана наука и пракса менаџмента. Њен водећи значај у данашњем свету
је неспоран, а њен утицај на развој теорије и праксе највећи. Ипак, није потребно слепо
следити закључке америчких теоретичара и препоруке њихових практичара, али је
свакако потребно познавати њихове идеје.  Ово објашњава релевантност проблема
проучавања   историје   америчког   модела   управљања.   Познато   је   интересовање   за
проучавање америчког модела управљања. Наука и пракса менаџмента се први пут
формирала   у   Сједињеним   Државама.  Амерички   менаџмент   је   апсорбовао   темеље
класичне школе коју је основао Анри Фајол.  Американци Лутер Ђулик и Линдал
Урвик учинили су много да популаризују главне поставке класичне школе. Класична
школа је имала значајан утицај на формирање свих осталих области америчке теорије
менаџмента. Прелазак са екстензивних на интензивне методе управљања 20-их и 30-их
година, захтевала потрагу за новим облицима управљања. Постепено се долазило до
спознаје да је за опстанак производње неопходно променити однос према положају
радника   у   предузећу,   развити   нове   методе   мотивације   и   сарадње   радника   и
предузетника.  су се такве националне карактерне црте као што су иницијатива и
индивидуализам.

Анализа јапанског менаџмента је од посебног интереса из следећих разлога. Прво, то
је област у којој се најупечатљивије испољавају разлике између јапанског и западног
(америчког), која је прилично добро проучена и распрострањена у развијеним
капиталистичким земљама. Почетне премисе кадровске политике, као и специфичне
методе њеног спровођења у јапанским компанијама, битно се разликују од америчких.
Друго, резултати добијени у јапанским предузећима (на пример, стопа раста
продуктивности рада) показују да су методе управљања које се тамо користе прилично
ефикасне. Управо ефикасност привлачи све већу пажњу страних истраживача који,
проучавајући јапанске методе управљања, разматрају могућност њиховог коришћења
у својим земљама. Тренутно јапански менаџмент постаје све раширенији у земљама
као што су Јужна Кореја, Тајван, Сингапур, Хонг Конг, Тајланд, узимајући у обзир
заједничке културне вредности и традиције.

Предмет рада је компаративна анализа америчког и јапанског менаџмента.

коришћење стандарда, контроле, одвајања планирања од контроле итд. Он у први
план ставља ефикасност радника и руководиоца у производном процесу. Такође, он је
творац студије покрета и других индустијско-инжињерских метода, које су у то време
биле револуционарне. Неки од Тејлорових принципа су:

- изабрати најспособнијег радника за одређени посао,
- обучавати радника да користи најефикасније начине рада, и
- давати стимулације за рад у облику повећане наднице (плате).

Поред значаја радника Тејлор истиче и значај руководиоца. По његовој теорији неке
од основних функција руководиоца су:

- научно одређивање сваког захтева радника,
- научна селекција и обука радника,
- сарадња на релацији руководилац - радник, и рад у складу са научним

методама, и

- подела одговорности између руководиоца и радника.

Поред Ф. Тејлора, који се сматра првим представником, допринос разоју теорије
научног менаџмента дали су и Ф. Џилберт, Х. Гант, П. Дракер.

На развој савременог менаџмента највећи утицај има изучавање менаџмент процеса
(тзв. универазалног менаџмента). Као представник овог правца менаџмента истиче се
Хенри Фајол, који је проширио Тејлоров концепт организације изван производње, а
свој   рад   на   развоју   менаџмента   усмерио   је   ка   дефинисању   функција   и   општих
принципа   организације.   Његова   истраживања,   такође,   су   обухватала   и   функцију
руковођења. Фајол се, са правом, сматра оснивачем „функционалног менаџмента“, јер
је   део   својих   истраживања   посветио   дефинисању   функција   организације   и
менаџмента.

На развој универзалног менаџмента велики утицај имали су и: Фолет, Монеј, Урвик и
Дракер.

Посебан   правац   у   развоју   теорије   менаџмента   представља  “менаџмент   научног
понашања“.   Представник   овог   правца   је   М.   Вебер,   немачки   социолог,   творац
бирократске организације засноване на хијерархијским принципима. По Веберовој
теорији бирократска организација представља технички најефикаснији могући облик
организације. Веома битан принцип ове организације је хијерархија, а њене основне
карактеристике   су   прецизност,   брзина,   недвосмисленост,   познавање   правила,
континуитет, јединство. На основу хијерархије власти осигурана је контрола акције
сваког појединца. Поред Вебера, представници овог правца су и Ликерт, Симон,
Аргирис.

Даљи развој теорије менаџмента усмерен је на подручје менаџмента медуљудских
односа (human relation managment). Е. Мајо представља главног представника овог
правца, а поред њега ту су још и Роутлисбергер, Грегори и Левит. Ови аутори су
изучавали понашање радника, њихово окружење и мотивацију. Истраживања су
показала да резултати рада много више зависе од људских фактора него што се раније
веровало. Облик награђивања и кажњавања радника нису једини фактори који утичу
на учинак радника, као врло битни и готово подједнако важни фактори су нпр. степен
изолације радника, облик вредновања њиховог рада, начин на који је радник повезан