ЕКОЛОШКА БЕЗБЕДНОСТ И
БЕЗБЕДНОСТ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
ДЕЈАНА ЈОВАНОВИЋ ПОПОВИЋ
Факултет безбедности, Универзитет у Београду
Господара Вучића 50, 11040 Београд
[email protected]
САЖЕТАК: Научници и политичари, нарочито у нашој земљи, често
замењују термин безбедност животне средине и еколошке безбедности.
Безбедност животне средине користи се да опише претњу политичкој
стабилности услед деградације животне средине док еколошка безбедност
означава стварање услова у којем физичко окружење заједнице омогућава
задовољење потреба становништва без смањења природних резерви.
Сходно томе, концепт одрживог развоја врло је важан у разумевању
еколошке безбедности. У раду су представљени трендови у развоју концепта
безбедности и промена у животној средини, као и допринос научника
у расветљавању термина безбедности животне средине и еколошке
безбедности.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: еколошка безбедност, безбедност животне средине,
одрживи развој, конфликти
Крај Хладног рата није само донео ублажавање надметања суперси-
ла него је и омогућио међународној заједници, претходно заокупљеној
претњом нуклеарним ратом, да сагледа растућу опасност од глобалних
еколошких проблема. Сходно томе, потреба за редефинисањем појма
безбедности наступила је седамдесетих година прошлог века. Почетком
осамдесетих година 20. века Ричард Алман (Richard Ullman) један је од
првих научника који је захтевао да еколошки фактори буду интегрисани
у концепт безбедности. Многобројни научници, креатори политике или
активисти предлагали су проширење коришћења концепта безбедности ван
пређашњег геополитичког и војног оквира, узимајући у обзир еколошке
претње које најозбиљније угрожавају људско благостање.
Иако је безбедност животне средине прихваћена као нормативни кон-
цепт, њено значење и даље остаје опскурно и веома комплексно. Алман
[Ullman 1983], Метјуз [Mathews 1989] и Мајерс [Myers 1989, 1993] стављају
UDC 502.11
DOI: 10.2298/ZMSDN1342109J
Прегледни научни рад
104
еколошку материју на дневни ред националне безбедности САД. Док
национална безбедност
има државу као главни референтни објекат,
људска
безбедност
као референтне објекте има људска бића или људску врсту.
По Лотару Броку (Lothar Brock), са Института за мировна истраживања
из Франкфурта, кључна питања гласе: „Шта је референтни предмет без-
бедности животне средине, безбедност или животна средина, конфликти
који се воде због природних ресурса или еколошки квалитет живота? У
последњем случају, да ли су загађеност и деградација проблем као такви,
или прерастају у еколошку забринутост само када прелазе одређени праг?
Како се такав праг може установити? Шта су субјекти безбедности животне
средине? Државе? Друштва? Људи? И, на крају, да ли се може говорити
о еколошкој безбедности уколико се има на уму да се животна средина
мењала током историјских процеса на Земљи?“ [Brock 1997: 18].
Генерални проблем лежи у дефинисању шта тачно чини еколошку
безбедност и безбедност животне средине. Широки дијапазони еколош-
ких интереса стављени су под окриље еколошке безбедности и безбед-
ности животне средине, чинећи границе у овој области веома нејаснима.
Научници веома често нападају студије еколошке безбедности и безбед-
ности животне средине, јер сматрају да није реч о легитимној области
истраживања, или пак критикују еластичност концепта безбедности, с
обзиром на то да прелази оквире традиционалне војне области [Deudney
1990; Levy 1995]. У сваком случају, многе контроверзе у вези с еколош-
ком безбедношћу и безбедношћу животне средине леже у концептуалној
основи, мада нико не може порећи и политичке мотиве оних који желе да
уздигну или пак зауставе уздизање еколошких брига на исти ранг на којем
се налази војна безбедност [Gleditsch 2001: 3].
Расправа о животној средини и безбедности повезала је две различите
заједнице, академску и заједницу која се бави креирањем политике, које су
у прошлости имале мало додир них тачака и различито приступале веома
значајним циљевима. У оквиру академске заједни це постоји „породица“
која се бави темама безбедности, мира и конфликата, с једне, и креирањем
политике развоја и животне средине, с друге стране. Истраживања на пољу
мира и кон фликата усредсређена су првенствено на узроке конфликата и
услове под којима долази до разре ша вања тих конфликата, укључујући еко-
лошку деградацију, оскудицу ресурса и њихо ву ком плексну интеракцију с
другим друштвено-економским проблемима. Супротно томе, истра жи вање
политике животне средине полази од еколошких промена и изучава њихове
дру штве но-економске узроке и последице, те даје препоруке деловања с
овог становишта. Та ко ђе, и на нивоу креирања политике уочавамо раз-
личите приступе и интересе. Док су уче сни ци који се баве политиком
безбедности углавном фокусирани на нове, не-војне изазове поли ти ке без-
106
сматра да „дискусије о еколошкој безбедности сада могу ући у четврту
фазу синтезе и поновног разматрања безбедности“ [Dalby 2002: 96].
У току прве три фазе истраживања еколошких и безбедносних тема
повезаних с глобалним променама животне средине, еколошком оску-
дицом, деградацијом и стресом, као и њиховим могућим друштвено-
политичким последицама, стављена су на дневни ред научних истраживања
и у друштвеним и у природним наукама, али такође и на дневни ред влада
и међународних организација.
Миленијумски извештај генералног секретара УН [Annan 2000]
помиње неколико међународних организација које су означиле везе између
стреса животне средине и конфликата. Светски самит одрживог развоја (The
World Summit on Sustainable Development), одржан у Јоханезбургу 2002.
године, у својој политичкој декларацији и плану спровођења упућивао је
на
безбедност хране
, али нису укључене
безбедност животне средине
или
људска безбедност
. Кофи Анан (Kofi Annan) ука зује на потенцијалне
претње изазване проблемима у животној средини и предлаже да систем
УН треба да „гради додатне капацитете како би се анализирале и обрадиле
потенцијалне претње конфликата који потичу од међународних неравно-
мерности природних ресурса“ [Annan 2003].
У том погледу, Програм УН за животну средину (UNEP) био је акти-
ван на три поља: а) Огранак за управљање несрећама (Disaster Management
Branch – DEPI); б) UNEP-ов акциони озонски програм (Ozone Action
Program – DTIE); и в) UNEP-ова јединица за постконфликтне процене (Post
Conflict Assessment Unit) [Haavisto 2003]. У јануару 2004. године UNEP је
идентификовао „потребу за научном проценом везе животне средине и
конфликта у смислу промовисања превенције конфликта и градње мира“.
UNEP-ово одељење за рано упозоравање и процену (Division of Early
Warning and Assessment – DEWA) лансирало је иницијативу „Животна сре-
дина и превенција конфликта“ у циљу подстицања „међународног напора
у промовисању превенције конфликта, мира и сарадње кроз активности,
процедуре и акције“ у вези са заштитом животне средине, опоравком и
ресурсима [UNEP 2004].
Организација за безбедност и сарадњу у Европи (OSCE) бавила се
безбедносним ризицима који проистичу из стреса животне средине. Међу
нетрадиционалним безбедносним ризицима са којима се суочавају земље
чланице OSCE из Централне, Источне и Југоисточне Европе, Кавказа,
централне Азије и других делова бившег Совјетског Савеза налазе се
прекогранична загађења, несташице пијаће воде, одлагање радиоактивног
материјала, смањење губитка људства у несрећама изазваним људским
фактором и природне катастрофе. У том контексту постоји неколико опас-
них места у региону Балтичког мора, Балкана, централне Азије, Црног и
107
Каспијског мора, као и Кавказа. Економски форум OSCE-а организовао
је неколико састанака у вези с темама из безбедности животне средине
(Brauch 2003).
У другој половини 2002. године OSCE, UNEP и UNDP (Програм
Уједињених нација за развој) предузели су заједничку иницијативу у
промоцији коришћења менаџмента животне средине као стратегије у
смањењу опасности у Југоисточној Европи и на Кавказу. Резултати су били
изнети на Петој министар ској конференцији у Кијеву, маја 2003. године,
и том приликом усвојена је стратегија жи вотне средине за земље Источне
Европе, Кавказа и централне Азије. После Кијева се ини цијатива ENVSEC
(Environmental security – безбедност животне средине) усредсређује на: 1.
процену рањивости и мониторинг животне средине и безбедносну повеза-
ност; 2. развој политике и њену примену; и 3. институционални развој,
развој капацитета и заштиту
1
.
Организација за економску сарадњу и развој (OECD) такође је указала
на повезаност развоја, животне средине и конфликата у неколико изјава
о стратегијама, као што је
Развој помоћи, мира и развој сарадње 21. века
(Development Assistance, Peace and Development Co-operation of the 21
st
Century) [OECD/DAC 1997], и у раду о економској димензији еколошке
безбедности. Ова повезаност одражава се у
Смерницама о конфликту,
миру и развоју сарадње
(Guidelines on Conflict, Peace and Development
Co-opеration) [OECD/DAC 2000].
Европска унија (EУ) ради на двема стратегијама
безбедности живот-
не средине
: а) интегрисању циљева животне средине у све секторске про-
цедуре (Cardiff process), укључујући оне везане за развој, иностране и
безбедносне процедуре; и б) наглашавању превенције и менаџмента кон-
фликта у својим активностима у међународним организацијама (UN,
OSCE) и за специфичне регионе.
На заседању Савета Европе (European Council), у Барселони, марта
2002. усвојена је стратегија одрживог развоја која подвлачи значај
интеграције забринутости на пољу животне средине у секторску про-
цедуру. Савет Европе је у Солуну 2003. године одобрио такозвану
зелену
стратегију
за чланице EУ.
Многобројне студије, поготову оне у природним наукама, у распра-
вама о безбедности животне средине од 1990. године, занемаривале су
или нису успеле да интегришу доприносе глобалне заједнице која се
бави променама животне средине. У великој мери томе су допринели и
1
У октобру 2004. године објављен је извештај о сарадњи у области еколошких ризика на
јужном Кавказу, који указује на: а) еколошку деградацију и приступ природним ресурсима у зонама
конфликта; б) прекограничне изворе воде, природне опасности, индустријска и војна наслеђа; в)
пораст становништва и брз развој у великим градовима.
