UVOD
Regionalni razvoj kao teorijska disciplina ima svoju predistoriju.N a
ekonomsku scenu je stupio sa velikim zakasnjenjem. Najvece smetnje
stvaralo je vladajuce ucenje gradjanske klasicne doktrine o ekonomskom
samotoku I opsti teorijski zakljucci koji su na osnovu nje izvodjeni u
pogledu regionalnog razvoja.
Po klasicnim pretpostavkama nije se, bar na teorijskom planu,
moglo govoriti o regionalnim neravnomernostima I regionalnoj
polarizaciji. Stvarnost se sve vise protivurecila osnovnim principima I
zakljuccima klasicne liberalne skole. Umesto regionalne ravnoteze,
teritorijalne neravnomernosti dobijeju univerzalni karakter u
kapitalistickom svetu, pojavljujuci se u sirokom spektru raznovrsnih
teritorijalnih deformacija.
1
Da bi se doslo do teorije regionalnog razvoja, a posebno do teorije
polova rasta, trebalo je savladati mnoge teorijske I metodoloske prepreke.
Trebalo je kriticki osvetleti stvarne domete I teorije lokacije. Njen pristup
je mikroekonomski, a materija regionalnog razvoja je makroekonomskog
karaktera.
Razumevanju regionalnog razvoja nije mogla da doprinese ni
neoklasicna gradjanska ekonomska doktrina, posto I ona polazi od uslova
perfektne konkurencije, od pune mobilnosti proizvodnih faktora I
slobodnog kratanja rada I kapitala.
Saznanje da ni teorija lokacije ni neokiasicna gradjanska doktrina ne
pruzaju zadovoljavajucu osnovu za rasvetljavanje problema regionalnog
razvoja, bilo je povod I podstrek da se u ovom domenu jave nove ideje
koje se danas pretezno koncentrisu oko pojma I koncepta polova rasta.
Koncept je ponikao medju francuskim ekonomistima, a prvu I
najpotpuniju njegovu razradu dao je Fransoa Peru, I dao konceptu
karakter opste teorije o regionalnom razvoju.
2
Fransoa Peru je jedno veliko francusko ime medju brojnim
nemackim autorima koji su se bavili problemom prostora. Razvio je svoj
interes za prostornu ekonomiju na osnovu bliskog poznavanja I dodira sa
nemackom literaturom, jer je prostorna ekonomija bila jedna vrsta
nemacke specijalnosti.
1
Rosic Ilija i Gligorijevic Zivorad, "Regionalni razvoj Jugoslavije", Nis, 2001. god., str. 20
2
Rosic Ilija I Petar Veselinovic, "Nacionalna ekonomija", Kragujevac, 2006. god., str. 361
1
Teorija polova rasta predstavlja analiticko objasnjenje nekih
sustinskih strana ekonomskog razvoja, a obelodanjuje se, takodje I kao
pozitivna teorija na cijim bi osnovama trebalo da se izgradjuje optimalna
strategija I politika regionalnog razvoja. Ta njena strana kao pozitivne
teorije pobidjuje najvecu paznju, njom je ona stekla veliku popularnost I
svoje istaknuto mesto u regionalnoj ekonomiji.
OSNOVNE IDEJE I ELEMENTI TEORIJE POLOVA RASTA
Kako bi se shvatile osnovne ideje koje Peru polaze u teoriju polova
rasta, potrebno je prethodno ukazati na Peruove teze o ekonomskoj
dominaciji I njegovo specificno shvatanje prostora u ekonomskoj teorijskoj
analizi.
FENOMEN DOMINACIJE
Ekonomsku dominaciju Peru posmatra kao univerzalnu pojavu.
Ekonomskom aktivnoscu danas gospodare mocne ekonomske jedinice,
cije se ponasanje ne upravlja prema spontanim reakcijama bezlicnih
snaga, vec one praktikuju agresivnu strategiju tj.strategiju snage u odnosu
na svoje rivale.
Efekti dominacije izmedju dveju ekonomskih jedinica prisutni su
onda kada jedna od njih vrsi asimetricna I reverzibilna dejstva na drugu
ekonomsku jedinicu. Dominantne ekonomske jedinice sa svojim
inovatorskim duhom I kao nosioci tehnickog progresa, angazovane su u
"kreativnoj destrukciji" postojeceg, a ona uvek podrazumeva postojanje
efekata dominacije, odnosno asimetricne I neravnopravne odnose izmedju
preduzeca nejednake snage.
Peru utvrdjuje da u svetu imperfektne konkurencije koeficijent
dominacije stalno tezi da bude veci od jedinice, a to se onda manifestuje u
kumulativnom udaljavanju privrede od stanja opste privredne ravnoteze,
bez izrazene tendencije da se ta ili neka druga pozicija ravnoteze
automatski obnovi. Prema tome, zakljucuje se da je dominacija
destabilizirajuci fenomen. Dve bitne komponente efekta dominacije su
neravnopravnost I ireverzibilnost I one se nalaze u sustinskoj suprotnosti
sa uzajamnom, reciprocnom zavisnoscu preduzeca od koje polazi teorija
2
industrijskih grana, u kretanju krupnog industrijskog proizvoda u toku
sukcesivnih perioda, u razlicitim stopama rasta za razlicite industrijske
grane, u toku jednog istog perioda I u sukcesivnim periodima."
4
Kod Perua polaznu ideju u neposrednom razvijanju teorije polova
rasta, cini fakat da je ekonomski razvoj neravnomeran u vremenu I
prostoru, koji je zasnovan na istorijskom iskustvu. Ne dogadja se svuda
jednovremeno, I nije rasporedjen svuda na isti nacin. Manifestuje se u
odredjenim tackama ili polovima rasta, siri se razlicitim kanalima I sa
nejednakim dejstvom na privredu kao celinu.
STRUKTURNE PROMENE U PRIVREDI KAO TEZISTE U TEORIJI
POLOVA RASTA
Peru u teoriji polova rasta teziste stavlja na strukturne promene u
privredi. Po njemu razvoj znaci radjanje novih I izumiranje starih
industrija.
Proces razvoja se karakterise diferenciranim stopama rasta raznih
industrijskih sektora, odnosno iskakanjem odredjenih industrija iz
jednakih stopa rasta koje implicira model staticke ravnoteze. Razvoj tece
neravnomerno I udaljava se od stacionarne sektorske ravnoteze. Svojom
ponudom I traznjom, nove industrije otvaraju kumulativni process rasta
buduci d ate nove industrije odlikiju proizvodi boljeg kvaliteta I visoke
dohodne elasticnosti. Oko novih industrija se koncentrisu kao u
grozdovima druge sa njima povezane aktivnosti koje primajuci dodatne
impulse, teze da rastu brze nego iste takve aktivnosti kada deluju
pojedinacno I izvan datog industrijskog kompleksa.
U pozadini ovih strukturnih promena nalazi se tehnicki progress kao
pokretacka snaga razvoja, kao inovacijski process koji vodi strukturnim
promenama sistema, tj.stalnoj sektorskoj diferencijaciji proizvodnje.
Tehnicki progress je zasluzan sto se razvoj polarizuje u odredjenim
tehnicki vodecim sektorima industrije.
Sektorska polarizacija proizvodnje cini jedan od glavnih I
neophodnih elemenata teorije polova rasta I ona je uslov akceleracije
opsteg ekonomskog razvoja. Pri analizi sektorske polarizacije, Peru se
znatno oslanja na Sumpeterovu teoriju inovacija. On u inovacijama, slicno
Sumpeteru, nalazi osnovni uzrok strukturnih promena. Ekonomski razvoj
je Sumpeter posmatrao kao disharmonican I diskontinuiran process. Po
njemu razvoj nije neko organsko jedinstvo u svojoj celini, vec se sastoji
od pojedinacnih razvojnih delova I sektora koji upotpunjavaju jedan
drugog, ali su I relativno samostalni. Pod uticajem inovacija delovi se
razvijaju nejednakim tempom I u talasima, sto dovodi do narusavanja
4
Rosic Ilija I Zivorad Gligorijevic, "Regionalni razvoj Jugoslavije", Nis, 2001, str. 47
4
ravnoteze I usredsredjivanja razvoja u onim sektorima koji su nejjace
zahvaceni talasom inovacija. Peruovo objasnjenje se u velikoj meri
podudara sa Sumpeterovom interpretacijom tokova I dejstva inovacija.
Fransoa Peru je ucinio korak dalje u rasvetljavanju znacaja I sustine
strukturnih promena. Za razliku od Sumpetera, posmatra ih izvan
konteksta klasicnog konkurentskog mehanizma. Istovremeno ih cvrsce
povezuje sa kretanjem dugorocnih ekonomskih varijabila I promenama
njihovog odnosa u vremenu. Ovo omogucava dublje razumevanje
dinamike ekonomskog razvoja I njegovih unutrasnjih pokretackih snaga.
Peru je sledeci svoje ideje o dominaciji prosirio Sumpeterov concept
"dinamike inovacija" , smatrajuci tu vrstu dinamike samo specijalnim
slucajem jedne opstije dinamike, dinamike nejednakosti. Dinamika
nejednakosti je bitna strana I bitna dimenzija savremenog razvoja I
Peruova je zasluga sto joj je dao odgovarajuce mesto u ekonomskoj
teoriji.
5
VAZNOST PROSTORNE KONCENTRACIJE PROIZVODNJE
Teorija polova rasta veliku vaznost pridaje prostornoj koncentraciji
proizvodnje. Razbacanost industrije po citavoj teritoriji ne daje zeljene
rezultate. Neophodna je njena koncentracija da bi industrija delovala
snagom autohtonog mehanizma ekonomskog rasta. Globalni proizvod nije
prosta suma proizvodnje svih preduzeca, vec je rezultat efekata sto nastaju
iz vertikalne I horizontalne povezanosti I interakcije ekonomskih
subjekata, ekonomskih sektora I grana. U toj bazicnoj ideji teorija polova
rasta se zasniva na izuzetnoj vaznosti spoljnih ekonomija u modernoj
privredi, ciju je opstu teorijsku razradu pruzio T. Scitovski, deleci spoljne
ekonomije u dve osnovne kategorije, tehnoloske I robnonovcane. Peru se
oslanja na Scitovskog, razmatrajuci spoljne ekonomije kao neku vrstu
razvojnog multiplikatora.
Teorija polova rasta u svoj analiticki aparat integrise tri osnovne
grupe ekonomija koje su rezultat saznanja savremene ekonomske nauke:
1. ekonomiju obima zasnovanu na znacajnijem uvecanju razmera
proizvodnje u okviru jednog preduzeca;
2. spoljne ekonomije koje nastaju usled teritorijalnog grupisanja
komplementarnih industrija koje se uzajamno podrzavaju I medju kojima
postoje tesne tehnoloske I trzisne medjuzavisnosti, iz cega rezultira
smanjivanje jedinicnih troskova proizvodnje I drugi proizvodni efekti sto
podsticu ekonomski rast;
5
Rosic Ilija I Petar Veselinovic, "Nacionalna ekonomija", Kragujevac, 2006, str. 365
5
