I DEO

UVOD U EKONOMIKU

POSLOVANJA PREDUZEĆA

1. POJMOVI I KATEGORIJE EKONOMIKE POSLOVANJA

1.1. Ekonomske nauke

Ekonomske nauke spadaju u grupu društvenih nauka koje za predmet izučavanja imaju ekonomsku oblast
društvenog života. Izdvajanje ekonomskih nauka iz okvira filozofije događa se tek sa nastankom kapitalističkog
društvenog uređenja. U kapitalizmu robna proizvodnja postaje dominantan oblik privređivanja, nasuprot ranijim
načinima proizvodnje koje je, više ili manje, obeležavao naturalni oblik proizvodnje i razmene. Predmet izučavanja
ekonomskih nauka danas je skoro svaka ljudska delatnost u kojoj se javlja problem ograničenih sredstava za
realizaciju odabranih ciljeva. Ekonomske nauke se ne bave isključivo izučavanjem i objašnjavanjem ekonomskog
života, njegovih karakteristika i zakonitosti. One razvijaju odgovarajuće

naučne metode

pomoću kojih omogućavaju

što povoljniji izbor pravaca i načina ekonomskog razvoja.
Ekonomske nauke izučavaju

pojave

u reprodukciji i ekonomskom životu sa aspekta društvenih odnosa. One

predstavljaju jedan od podsistema u sistemu društvenih nauka. Ekonomske nauke izučavaju i

institucije

u okviru

kojih se odvija ekonomska aktivnost društva. Institucije, sa svoje strane, imaju dominantan uticaj na društveni
razvoj, u smislu njegovog ubrzanja, kočenja ili usporavanja. Ekonomske nauke obuhvataju brojne i raznovrsne
naučne discipline. Njihov sadržaj čine:

opšte ekonomske aktivnosti i globalni ekonomski procesi;

ekonomske aktivnosti u pojedinim specifičnim oblicima i načinima proizvodnje,

ekonomske aktivnosti u pojedinim zemljama i regionima;

različite dimenzije i aspekte privrednog razvoja;

međunarodni ekonomski odnosi;

pojedinačne grane i delatnosti privrede;

preduzeća u raznim privrednim oblastima;

pojedine ekonomske kategorije i pojmovi;

metodološki aspekti kvalitativne i kvantitativne analize ekonomskih pojava i procesa;

10.

10 prostorni i vremenski aspekti materijalnih komponenata proizvodnje;

11.

istorijski razvoj ekonomske misli.

Iako su vrlo brojne i raznovrsne,

ekonomske nauke čine celinu koja se označava nazivom ekonomska nauka

ili ekonomija.

1.2. Ekonomija

Reč

ekonomija

vodi poreklo od grčke reči

OIKONOMIA

u izvornom značenju „pravila o radu u gazdinstvu“. Pod

terminom „ekonomija“ označava se „ukupnost ekonomskih
nauka“ koje obuhvataju „svaku ljudsku delatnost u kojoj se susreće problem ograničenih sredstava za realizaciju
odabranih ciljeva“. Iz ovakvog pristupa pojmu „ekonomija“ proizilaze i zahtevi

efektivnosti

, koja označava

maksimalnu realizaciju ciljeva u okviru datih raspoloživih resursa, kao i

efikasnosti

, koja označava ostvarivanje

postavljenih ciljeva sa minimalnim trošenjem resursa.

Ekonomija je naučna disciplina i oblast koja izučava ekonomske zakonitosti u privredi jedne zemlje,
grupe zemalja ili regiona.

Kao posebna oblast nauke ekonomija obuhvata ekonomsku teoriju,

ekonomsku politiku

i prateće ekonomske discipline koje omogućavaju

kvalitativnu i kvantitativnu analizu ekonomskih pojava, kao i

primenu

naučnih dostignuća u praksi.

Ekonomija obuhvata danas splet ukupnosti ekonomskih nauka i

naučnih disciplina.

Savremena ekonomija izučava zakonitosti materijalnog

razvoja i ekonomskog života društva i

njegovih podsistema.
Terminom ekonomija u njegovom najužem značenju, označava se gazdinstvo, najčešće poljoprivredno, zadružno – u
kome se zajednički obavlja određena privredna delatnost. U tom smislu,

izraz „ekonomija“ označava štedljivost

i racionalno korišćenje raspoloživih resursa

, kao

i red u vođenju gazdinstva

– domaćinstva. Šire gledano,

ekonomija obuhvata ekonomske odnose i aktivnosti ljudi vezane za procese reprodukcije.

1.3. Ekonomika

Termin ekonomika

(economics)

u literaturi se koristi u različitom značenju. On se uglavnom odnosi na „ekonomsku

teoriju“, ali se upotrebljava i da

izrazi ekonomsko stanje u određenoj privrednoj oblasti,

ekonomsku

delatnost

ili, pak,

ukupnost ekonomskih odnosa i procesa

u zemlji, grani ili preduzeću. „Ekonomika“ označava i

ekonomske nauke ili naučne discipline koje izučavaju

ekonomsku stvarnost

, kao određeni segment društvenog

života, sa ciljem „obezbeđivanja uslova za što povoljniji izbor pravaca budućeg razvoja privrede i društva“. Kao
naučna disciplina ekonomika proučava delovanje ekonomskih zakonitosti u određenoj zemlji, privrednoj oblasti ili
preduzeću. Ona izučava i

konkretne odnose

između ljudi ili grupa, vezane za proces reprodukcije, kao i mere i

oblike ekonomske politike zemlje, područja, privredne delatnosti ili grane. Ekonomika se bavi svim aspektima i
problemima proizvodnje i reprodukcije materijalnog bogatstva društva. Ekonomika izučava:



komponente proizvodnje – reprodukcije;



uslove i oblike korišćenja raspoloživih komponenata;



zakonitosti i principe racionalnog kombinovanja faktora proizvodnje (efikasnosti i efektivnosti);



ostvarene rezultate u procesu obavljanja delatnosti;



raspodelu ostvarenih rezultata iz procesa rada i poslovanja.

Ekonomika izučava i istražuje odnose u reprodukciji u okviru kojih čovek deluje na faktore proizvodnje. Uz pomoć tih
faktora, proizvodi ga, razmenjuje, raspodeljuje, troši i obnavlja proces proizvodnje i usluge. Ekonomika istražuje
kako se proizvodi i reprodukuje materijalna osnova bogatstva jednog društva ili njegovih segmenata – podsistema.
Osnovna i globalna nauka u sistemu ekonomskih nauka jeste ekonomija (ili politička ekonomija). Ona proučava i
tumači zakone proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje materijalnih dobara za život u ljudskom društvu uopšte.
Deo ekonomskih nauka razvija se u pravcu izučavanja ekonomskih zakonitosti u konkretnom ekonomskom prostoru i
ambijentu, prema pojedinim delatnostima reprodukcije. U tom pravcu razvijala se i ekonomika, kao posebna oblast
ekonomskih nauka. Ekonomika se dalje raščlanjuje na posebne naučne discipline. Deo tih disciplina izučava
ekonomsku stvarnost jedne društvene zajednice u datom periodu, odnosno ekonomsku stvarnost nacionalne
ekonomije. Drugi delovi izučavaju određene oblasti nacionalne ekonomije kao šire ekonomske stvarnosti. Jedna
grupa ekonomskih disciplina razvija se u pravcu izučavanja ekonomske stvarnosti privrednih subjekata, odnosno
preduzeća, kao njenih organizacionih podsistema. Ekonomika se raščlanjuje na ekonomike pojedinih privrednih
delatnosti: ekonomiku industrije, ekonomiku poljoprivrede, ekonomiku unutrašnje trgovine, ekonomiku turizma i sl.
Sistem ekonomskih nauka upotpunjuje se i zaokružuje sve većim brojem naučnih disciplina, kao što su ekonomska
istorija, ekonomska geografija, privredna statistika, zatim nauka o finansijama sa nizom svojih grana, kao i teorije
računovodstva i sl. Izučavajući i posmatrajući mesto i ulogu ekonomike u sistemu ekonomskih nauka, zaključuje se
da je to nauka koja se razvija na osnovama opšte ekonomije, i da se ona dalje grana na ekonomike pojedinih
privrednih delatnosti i ekonomike privrednih subjekata.

1.4. Ekonomska politika

Ekonomska politika je posebna oblast ekonomskih nauka

. Ona je nauka o merama i metodama državnog

regulisanja, usmeravanja i menjanja odnosa u okviru reprodukcije ijednog društva. Ekonomska politika predstavlja i
praktičnu aktivnost koju sprovodi država, njene institucije i organi. U tom smislu,

ekonomska politika

predstavlja

koncentrisani izraz ekonomike.

Ekonomska politika se bavi izučavanjem načela, pravila ponašanja i zakonitosti

koje se pojavljuju u ekonomskim i drugim aktivnostima države, kao i regularnog delovanja države na ekonomsku
bazu i na postojeće ekonomske odnose u cilju njihovog menjanja i usavršavanja. Iako je ekonomska politika
uslovljena ekonomikom i njenim zakonitostima,

ona ima određeno samostalno područje izučavanja i

delovanja i povratno utiče na ekonomiku

– bilo pozitivno ili negativno. Ekonomsku politiku kao nauku i praksu

možemo posmatrati prema pojedinim načinima proizvodnje, međunarodnim ekonomskim odnosima, širim regionima,
pojedinim zemljama, granama privrede, grupacijama, preduzećima i sl. Ekonomska politika je uslovljena
dostignutim stepenom ekonomske razvijenosti konkretne zemlje, organizacijom i strukturom njene ekonomike i
društvene nadgradnje. Pored toga, na ekonomsku politiku nacionalne privrede značajan uticaj ima i međunarodni i
politički položaj jedne zemlje, odnosno njena uloga u međunarodnoj podeli rada. U savremenim uslovima koje
obeležava globalizacija ekonomskog života, postojanja velikih i snažnih međunarodnih ekonomskih organizacija i
integracija (Evropska unija, Međunarodne finansijske institucije, OECD, regionalna udruženja i sl.) – ekonomska
politika jedne države nužno mora uvažavati pravila, zakonodavstvo i planove tih međunarodnih činilaca i institucija.

1.5. Preduzeće

Preduzeće je ekonomski subjekt u okviru kojeg se, u robno-novčanoj privredi, obavlja određena
privredna delatnost i aktivnosti.

Društvena i ekonomska obeležja preduzeća evoluiraju sa transformacijom

svojine i

razvojem tehničke osnove preduzeća, odnosno podele rada.

Razvoj komponenata proizvodnje, tehničke

osnove i podele rada,

kao i omasovljavanje proizvodnje i automatizacija proizvodnje – dovode

do promena

kvalitativnih obeležja preduzeća. Na položaj i reprodukciju

preduzeća doprinose uticaj i mere ekonomske politike

države.

Tržišni koncept preduzećem smatra „

svaki samostalni finansijski subjekt koji proizvodi za tržište

robu ili usluge“

Ekonomski karakter preduzeća proizilazi iz njegove materijalne baze

koju čine kapital i ljudski

rad, kao i ekonomskih zakonitosti i principa

na kojima se zasniva poslovanje i razvoj preduzeća.

Preduzeće je složen

ekonomski i organizacioni subjekt koji podrazumeva

detaljnu unutrašnju podelu rada, poslova i funkcija, a samim

tim

i potrebu njihovog koordiniranja ka postavljenim ciljevima.

Savremene teorije preduzeća izučavaju ga kao

racionalni, ekonomski

sistem sa preduzetnikom i menadžerom na čelu, dok ga teorije o organizaciji

prevashodno

definišu kao organizacioni oblik, sa definisanim

međuljudskim odnosima. Savremeno preduzeće je, međutim, složeni

sistem

koji podrazumeva jedinstvo i usklađenost ekonomskih i socijalnih

komponenata njegove organizacije.10

aspekta ekonomike poslovanja preduzeće posmatramo kao

osnovni ekonomski organizovani oblik poslovanja i

ekonomske aktivnosti ljudi, sa određenim i definisanim ciljevima. U tom smislu

ono predstavlja oblik kolektivnog

(zajedničkog) rada i aktivnosti, ekonomski i organizacioni subjekt u kome se ostvaruju reprodukcija i
funkcionisanje raznovrsnih delatnosti, procesa rada i međuljuskih odnosa

Glavni ciljevi modernog

preduzeća je „visoki dohoci uprave, dobri profiti, čvrst konkurencijski

položaj i rast“

podrazumeva stalne promene, kako ciljeva, tako i metoda i tehnika. Unapređenje poslovanja i njegove efikasnosti u
svim segmentima jedan je od stalnih i dugoročnih ciljeva svakog preduzeća i njegovog menadžmenta.

2. EKONOMIKA PREDUZEĆA

Ekonomika preduzeća spada u grupu ekonomskih nauka.

Ekonomika preduzeća je naučna oblast koja se bavi

izučavanjem ekonomije preduzeća. Ona je složena sveobuhvatna disciplina koja izučava ekonomska stanja,
ekonomske

procese

i ekonomske

odnose

u okviru preduzeća.Ekonomika preduzeća

obezbeđuje ekonomske

instrumente za efikasno upravljanje i poslovanje preduzeća

. Ona kreira teorijsku podlogu i instrumente za

strateško i operativno vođenje ekonomije preduzeća. Ekonomika preduzeća izučava metode i tehnike poslovanja
preduzeća. Pomoću metoda i tehnika obezbeđuju se efikasnost raspoloživih komponenata i resursa preduzeća, kao i
optimalni rezultati poslovanja. Ciljevi i metode ekonomike preduzeća usmereni su ka traženju optimalnih rešenja za
realizaciju postavljenih zadataka preduzeća u uslovima ograničenih resursa i konkurencije.

Ekonomika preduzeća

obuhvata celokupnost ekonomskih interesa odnosno ciljeva preduzeća, njihova kvalitativna i kvantitativna svojstva i
međusobne odnose.

Ona izučava efikasnost i efektivnost funkcionisanja i razvoja preduzeća kao privredne jedinice i

subjekta poslovanja.

2.1. Istorijski razvoj ekonomike preduzeća

Prvi tragovi nauke o ekonomiji preduzeća nalaze se krajem XV veka. U delu Luke Pačolija

Priručnik za aritmetiku,

geometriju, razmere i odnose

, objavljenom 1494. godine prvi put je objavljena tehnika dvojnog knjigovodstva, kao

prva uopštena saznanja o ekonomiji trgovine, odnosno trgovačkih preduzeća. Temelji ekonomike preduzeća
postavljeni su u Nemačkoj, u prvim decenijama XX veka. U to vreme objavljuju se značajni radovi iz knjigovodstva i
knjigovodstvenih bilansa nemačkih autora Šmalenbaha, Nikliša i Melerovica.U njihovim radovima je izražena
orijentacija na ekonomsku sadržinu preduzeća, a manje na metode i tehnike istraživanja.

Ekonomika preduzeća

kao naučna disciplina ima, dakle, svoje korene u knjigovodstvenim i bilansnim teorijama nemačkih
autora.

I prvi naučni radovi domaćih autora iz oblasti ekonomike preduzeća i analize bilansa su pod snažnim

uticajem pomenutih i drugih nemačkih autora. Oni se odnose na istraživanja kategorija međuzavisnosti troškova,
fiksnih troškova, finansija preduzeća, bilanse, kontne planove, odnose između pojedinih vrsta troškova i sl.
Karakteristika ovih istraživanja je

odsustvo kompleksnog sistemskog prilaza ekonomiji preduzeća

. Skoro da

se ne izučavaju elementi ulaganja i rezultata, angažovanje i trošenje sredstava u jedinstvenom procesu reprodukcije
preduzeća, već uglavnom, i to parcijalno: proizvodnja, promet, finansiranje, bilansi, troškovi i sl. U razvoju
ekonomike preduzeća kao naučno-nastavne discipline, odnosno izučavanju ekonomske sadržine aktivnosti preduzeća
–

značajan je doprinos američke škole

. Kao kolevka naučne organizacije rada (scientific management) u razvoju

nauke u ovoj oblasti, američki autori bili su orijentisani uglavnom na raznovrsne metode i tehnike rada preduzeća i
praktičnu primenu tih metoda u preduzeću. Pojava metodoloških naučnih disciplina, kao što su operaciona
istraživanja, teorija igara, statistička analiza i sl., čija primena je usmerena prvenstveno na preduzeća, takođe
doprinosi bržem razvoju ekonomike preduzeća. Te nove metode obećavale su svojom primenom i rezultatima brži
napredak u istraživanju problema ekonomike preduzeća. Primena novih metoda je doprinela da se šezdesetih godina
dvadesetog veka pojavi zaokret u ekonomici preduzeća, usmeravajući istraživanja na

metode

, a preko njih na

ekonomsku sadržinu života u preduzeću.
Ovaj pravac istraživanja karakterišu:

1. razvijanje brojnih

metoda i tehnika rukovođenja (menadžmenta)

i odlučivanja u preduzeću;

tržišni aspekt

i karakteristike ekonomike preduzeća;

3. uvođenje i razrada

metoda operacionih istraživanja

u proces odlučivanja preduzeća;

kibernetizacija

preduzeća kao organizacionog sistema.

U izučavanju ekonomske i metodološke problematike preduzeća (kompanija, korporacija) – posebnu ulogu u
dosadašnjem razvoju imao je

menadžment

. I ovde je težište izučavanja i istraživanja počivalo na razvijanju novih

tehnika i metoda poslovanja preduzeća. Teorija odlučivanja i „teorija igara“ su se vrlo brzo razvile kao naučno-
nastavne discipline – potiskujući najčešće u drugi plan sam predmet o kome se odlučuje, odnosno preduzeće i
njegove tehnološke i radne procese. Ovakav kvantitativni pristup je usporavao i potiskivao u drugi plan razvoj
ekonomike preduzeća. Ekonomska sadržina zbivanja u preduzeću izučavana je iz posebnog ugla

tržišne dinamike

Primenom matematičko- grafičkih metoda vrši se analiza dinamike ekonomskih rezultata preduzeća. Tržišni faktori
imaju prevashodan uticaj na prodaju proizvoda u savremenim uslovima, pa je njihovo praćenje i izučavanje postalo
značajan predmet i sadržaj ekonomike preduzeća. Na ovim osnovama pojavljuje se i

marketing

, kao zasebna

disciplina, koja u vrlo kratkom vremenskom razdoblju razvija i usavršava veštinu trgovanja u Americi i Evropi.
Marketing postaje glavni instrument tržišne orijentacije savremenog preduzeća i kriterijum njegove uspešnosti i
razvija se kao moćna naučna disciplina. Metode

operacionih istraživanja

predstavljaju takođe novo područje

kvantitativnih metoda u ekonomskom odlučivanju. Među njima su: linearno i nelinearno programiranje, mrežno
planiranje, dinamičko programiranje i sl. One nalaze sve širu primenu u organizovanju procesa proizvodnje i
prodaje.Šezdesetih godina prošlog veka javlja se prodor

kibernetike

u upravljanju procesima reprodukcije u

preduzeću. Konstruiše se „kolo povratne sprege“ u cilju upravljanja dinamikom organizacionog sistema. U
preduzećima se ta dinamika određuje ulazno-izlaznim elementima ekonomije preduzeća, kao sistema. Interakcija tih
ulazno-izlaznih (inputoutput) elemenata sagledava se na osnovu statistički utvrđenih korelacija u dinamici pojedinih
elemenata odnosno komponenti preduzeća. Na ovaj način se razvija

industrijska dinamika

kao posebna naučno-

metodološka disciplina, usmerena na upravljanje ponašanjem preduzeća kao ekonomskog sistema.Organizacione
metode istraživanja, a pogotovu matematičke metode operacionih istraživanja, teorije odlučivanja, teorije igara,
industrijska dinamika – služe ekonomici preduzeća kao značajan instrument istraživanja – ali, po svojoj suštini i
sadržaju nisu uključene u sistem ekonomskih nauka. Razvoj organizacionih i drugih metoda i tehnika istraživanja –
doprineo je sagledavanju kompleksnosti i snažnom razvoju ekonomike preduzeća kao naučne discipline u uslovima
industrijalizacije, tržišnog okruženja i informatike.

2.2. Razvoj ekonomike preduzeća u jugoslovenskoj teoriji i praksi

Prvi celovitiji naučni pristup ekonomiji preduzeća na našim područjima javlja se tridesetih godina dvadesetog veka
na visokim ekonomsko- komercijalnim školama u Beogradu i Zagrebu. Izučavan je uglavnom ekonomsko-
knjigovodstveni aspekt preduzeća i to samo fragmentarno, kao npr. teorija troškova, po ugledu na nemačke
ekonomiste Melerovica i Šmalenbaha. Poseban doprinos razvoju ekonomike preduzeća u tom periodu dali su prof.
Stevan Kukoleča i prof. Živko Kostić – zaokružujući i uobličavajući ovu naučnu disciplinu u okviru ekonomike i
organizacije preduzeća.

2.2.1. Ekonomika i organizacija preduzeća kao jedinstvena naučna disciplina

Ova disciplina klasičnu teoriju troškova proširuje na granične troškove, uz širenje okvira ekonomike preduzeća na
ekonomske principe reprodukcije, sredstva za proizvodnju (faktore proizvodnje) i prikazivanje procesa proizvodnje u
preduzeću kao organizacionog fenomena. Posebno mesto u vođenju poslovne politike preduzeća pripada troškovima,
odnosno potrebi njihove analize i smanjivanja u dinamici poslovanja preduzeća. U ovom teorijskom pristupu
organizaciona problematika je zastupljena u jednakoj meri kao i problematika ekonomije preduzeća. Posebno mesto
u izučavanju ove discipline dobijaju nove kategorije „samoupravljanje“ i „udruženi rad“. Preduzeće (radna
organizacija) je ekonomski i organizacioni podsistem u sistemu samoupravljanja i udruženog rada. U normativnom
sistemu, odnosno zakonskom regulisanju tog perioda, preduzeće ne predstavlja ekonomsku celinu i nosi značajane
ideološke premise i karakteristike. Tržišna dimenzija preduzeća je potpuno potisnuta, a ulogu regulatornog
mehanizma preduzeća vrše paradržavne i paraekonomske institucije.

2.2.2. Ekonomika preduzeća i organizacija preduzeća kao posebne naučne discipline

Koncepcija odvojenog i paralelnog izučavanja ekonomike preduzeća i organizacije preduzeća celovito je obrađena u
radovima naših poznatih autora dr Stevana Kukoleče i dr Živka Kostića.24 Ovom koncepcijom izdvaja se
organizaciona tematika iz domena ekonomike preduzeća. U ekonomiji preduzeća

uvodi se pojam

„mezoekonomija“

kao sistemska međukarika između ekonomije pojedinca (mikroekonomija) i ekonomije društva

(makroekonomija) u celini. Ciljevi preduzeća uslovljeni su ulogom konkretnog preduzeća u procesu reprodukcije
njegovom veličinom, tehnologijom i sl. Navedene karakteristike preduzeća se odnose na:



ciljeve



elemente



međusobne odnose elemenata



faktore koji uslovljavaju konkretne odnose.

Ciljevi ekonomike preduzeća

usmereni su na izučavanje onih pojava, činilaca i faktora koji uslovljavaju rezultate

preko kojih se ostvaruju ciljevi preduzeća kao konkretnih ekonomskih subjekata. Ti ciljevi su:

a) makroekonomski

– u čijoj osnovi je zahtev da se rezultatima konkretne proizvodnje (ili usluga) u okviru

preduzeća obezbede optimalna društvena reprodukcija i sredstva za pokriće društvenih potreba (opšta i zajednička
potrošnja). Ovim ciljevima obezbeđuje se realizacija obaveza preduzeća prema državi.

b) mezoekonomski

– u čijoj osnovi je zahtev da se rezultatima konkretne proizvodnje preduzeća obezbede

sredstva za akumulaciju i dalji razvoj date proizvodnje ili usluga u preduzeću. Postizanjem ovih ciljeva obezbeđuje se
opstanak i razvoj, odnosno zahtevi rasta i proširenja reprodukcije preduzeća.

c) mikroekonomski

– koji se svode na zahtev da se rezultatima preduzeća obezbede sredstva za održavanje i

povećanje životnog standarda zaposlenih radnika i poboljšaju njihovi uslovi rada. Ovim ciljevima obezbeđuje se
reprodukcija zaposlenih u preduzeću, njihova motivacija za rad, odgovarajući nivo potrošnje i standarda zaposlenih i
njihovih porodica.

Elementi ekonomike preduzeća

kao određenog i konkretnog materijalnog organizacionog sistema čine njenu

strukturu i predstavljaju značajan predmet analize i izučavanja ekonomike preduzeća. Oni se javljaju kao:

a) elementi rezultata

– u obliku fizičkog proizvoda, vrednosti proizvodnje i dobiti, kao finansijskog rezultata, i

b) elementi ulaganja

–izražavaju se kao radna snaga, angažovana sredstva, predmeti rada i troškovi.

Proces reprodukcije

kao objekat posmatranja i izučavanja ekonomike preduzeća svodi se na ekonomski transfer

elemenata ulaganja u elemente rezultata. Rezultat tog transfera treba da bude uvećana vrednost reprodukcije.

Međusobni odnosi elemenata

ekonomije se formiraju u procesu pretvaranja elemenata ulaganja u elemente

rezultata. Ti ulazno-izlazni odnosi su specifični u svakom konkretnom preduzeću. Oni su podređeni ciljevima
preduzeća preko osnovnog ekonomskog principa reprodukcije: ostvariti maksimalne rezultate sa minimalnim
ulaganjima.

Faktori

koji uslovljavaju odnose i rezultate u ekonomiji preduzeća su objektivne i subjektivne prirode. Oni deluju u

okviru preduzeća (unutrašnji) i iz okruženja (spoljni). Od unutrašnjih faktora u preduzeću najznačajniji su:
organizacija, radna snaga i sredstva za proizvodnju.

funkcije preduzeća. Ekonomika preduzeća izučava

opšte ekonomske zakonitosti

u procesima rada i poslovanja u

ostvarivanju rezultata radnih procesa. Pri tome se obuhvataju pojave i svi procesi koji se dešavaju u samom
preduzeću, kao i u odnosima preduzeća sa tržištem i drugim ekonomskim subjektima i institucijama sa kojima je
preduzeće povezano. Ekonomika preduzeća kao praktična disciplina obuhvata

ekonomsku stvarnost preduzeća

dakle, ukupna zbivanja i promene životnog ciklusa preduzeća: njegove organizacije, komponenata i kategorija.
Ekonomika preduzeća kao nauka i ekonomika preduzeća kao praktična delatnost i skup brojnih aktivnosti, mogu se
razvijati nezavisno jedna od druge. Međutim, uspeh i razvoj jedne i druge zavisi od njihove međusobne povezanosti

Poddiscipline ekonomike preduzeća mogu se klasifikovati na:



ekonomiku industrijskih preduzeća;



ekonomiku poljoprivrednih preduzeća;



ekonomiku trgovinskih preduzeća;



ekonomiku ugostiteljskih preduzeća;



ekonomiku građevinskih preduzeća i sl.

Sa stanovišta

funkcija

u preduzeću, možemo odvojeno izučavati: ekonomiku nabavke, proizvodnje, prodaje,

planiranja, računovodstva i sl. – kao posebne, segmentarne naučne discipline ekonomike preduzeća.

2.5. Odnos ekonomike preduzeća i drugih ekonomskih disciplina

Preduzeće je objekt posmatranja i izučavanja velikog broja ekonomskih i neekonomskih naučnih disciplina, kao što
su:



ekonomija, kao opšta nauka koja izučava procese i zakonitosti društvene reprodukcije;



naučne discipline koje izučavaju čoveka na radu: psihologija rada, fiziologija rada, ergonomija,

sociologija rada i sl.



ekonomsko-analitičke i evidenciono-tehničke nauke kao što su: računovodstvo, analiza bilansa,

statistika, kibernetika i sl.



tehničko-tehnološke nauke, koje proučavaju tehničke podsisteme u preduzeću i dr.

Opšta ekonomska nauka i osnovna naučna disciplina jeste ekonomija (ranije izučavana kao

politička ekonomija).

Politička ekonomija je usmerena na izučavanje zakona razvoja proizvodnih snaga društva, načina proizvodnje i
produkcionih odnosa koji nastaju i menjaju se u zavisnosti od razvoja proizvodnih snaga. Ekonomija se bavi
odnosima u reprodukciji koji su relevantni za reprodukciju društva u celini. Ona izučava zakonitosti proizvodnje,
razmene, raspodele i potrošnje. Pošto one predstavljaju faze društvene reprodukcije – to i (politička) ekonomija i
ekonomika preduzeća izučavaju proces reprodukcije. Razlika je u nivou izučavanja: ekonomija kao fundamentalna
naučna disciplina izučava društvenu reprodukciju, a ekonomika preduzeća izučava reprodukciju preduzeća kao
mezoekonomskog sistema. U proučavanju tokova, pojava i zakonitosti u preduzeću, ekonomika preduzeća se koristi
i polazi od rezultata i zakonitosti ekonomije, odnosno opštih saznanja ekonomije kao celine.

Organizacija preduzeća

izučava preduzeće sa stanovišta procesa organizovanja, strukture i odnosa komponenata,

kao dinamičnog organizacionog sistema. Ekonomika preduzeća i organizacija preduzeća kao naučne discipline
izučavaju pojave, stanja i promene stanja u preduzeću. Ove dve naučne discipline su, po predmetu proučavanja,
veoma bliske, usko i čvrsto povezane. Ekonomika preduzeća izučava preduzeće i njegovu ekonomiju kao konkretnu
ekonomsku stvarnost, dok organizacija preduzeća izučava organizacione aspekte poslovanja preduzeća, njegove
komponente, veze i dinamiku. Ona se bavi preduzećem i njegovim funkcionisanjem kao predmetom i rezultatom
procesa organizovanja. Posebna naučna disciplina, organizaciono ponašanje, bavi se ulogom čoveka u preduzeću u
svim aspektima njegovog individualno i kolektivnog rada i ponašanja, kao i međusobnim odnosima čoveka i ostalih
komponenata preduzeća.

Računovodstvo

i ekonomika preduzeća su naučne discipline koje su takođe istorijski i sadržajno usko povezane. U

svojim začecima ekonomika preduzeća je nastajala i razvijala se iz računovodstva, kao razvijene naučne discipline.
Po predmetu izučavanja, a to su stanja i promene stanja u preduzeću, odnosno njegovim komponentama – ove dve
discipline su međusobno uslovljene i usko povezane. Efikasnost ekonomike poslovanja preduzeća ne može se ni
videti, ni iskazati bez računovodstvenog pokazatelja i iskaza.Računovodstvo i ekonomika preduzeća se razlikuju po
sadržini i metodologiji istraživanja. Ekonomika preduzeća izučava reprodukciju preduzeća kroz: ulaganja, rezultate,
odnose rezultata i ulaganja, faktore kvaliteta ekonomije i dr. Računovodstvo ove kategorije izučava iz specifičnog
ugla: kvantitativno izražava njihova stanja i promene. Ono pruža po- kazatelje za kontrolu ostvarivanja poslovnih
rezultata, donošenje poslovnih odluka, raspodelu dobiti i sl. Na taj način, računovodstvo i knjigovodstvo obezbeđuju
preduzeću kontrolu rada i rukovođenja. Ekonomika preduzeća povezana je i sa

statistikom, ekonometrijom,

kibernetikom

. Ekonomika preduzeća koristi metode, kao što su: indeksi, uzorci, trendovi kretanja i sl. Statističke

metode su univerzalne i koriste se u raznim disciplinama. Metode ekonomike preduzeća su specifične, a njihova
primena u drugim naučnim oblastima je ograničena. Ekonomika preduzeća je povezana i sa većim brojem

neekonomskih naučnih disciplina: društvenih, tehničkih, medicinskih i pravnih.

Ekonomika preduzeća sve

pojave i procese u preduzeću izučava kroz odnos ostvarenih rezultata i izvršenih ulaganja za ostvarenje tih rezultata,
odnosno kroz poslovni uspeh preduzeća