Садржај
1. Увод...............................................................................................................................3
2. Федерализам.................................................................................................................4
3. Сложена држава……………………………………………………………………...5
4. Конфедерација.............................................................................................................6
5. Федерација...................................................................................................................9
6. Сличности и разлике између конфедерације и федерације……………………...11
7. Конфедерација на примеру Немачке и Аустроугарске…………………………..12
8. Европска унија: Федерација или Конфедерација?..................................................15
9. Закључак.....................................................................................................................23
Литература..................................................................................................................24
1. Увод
Два основна типа државног уређења су унитарна држава и сложена држава.
Унитарна држава представља јединствену целину која правно и политички располаже
целокупношћу државног овлашћења, без деобе надлежности, док сложена држава дели
надлежност са државама чланицама.
Сложена држава је облик државног уређења где у односу централних и
нецентралних органа, нецентрални органи имају висок степен самосталности. Код оваквих
облика државног уређења испољава се висок степен децентрализације у којој, чак и
суверени, врховни орган своју сувереност дели са нецентралним органима федералних
јединица.
Под сложеном државом подразумева се она држава која је састављена из више
држава чланица. Чињеница да у држави постоји више држава чланица изазива
противуречности у погледу састава, односно поставља се питање носиоца државне
суверености. Постоје три могућности у вези с тим ко је носилац суверенитета. Прва, да
сама та држава, која је састављена из више држава чланица, буде носилац целокупне
суверености и да као таква са те позиције наступа у међународним односима, самим тим
представљајући и државе чланице, као своје делове. Друга, да сувереност припада
државама чланицама. Трећа, да суверена власт припада и сложеној држави и свакој
држави чланици појединачно.
У таквој ситуацији, у међународним-правним и државним односима појављују се и
сложена држава, али и државе које улазе у њен састав, зависно од конкретних околности и
природе ствари. Зависно од тога колико су делови самостални разликујемо два облика
државно-политичког уређења: федерацију и конфедерацију. Њихова најзначајнија одлика
је постојање заједничког циља, али који се, зависно од облика сложене државе, постиже на
различите начине. Код оба типа организованих заједница јавља се један заједнички,
централни, савезни орган, али правни значај овог органа није исти код оба облика. Иако је
и конфедерацији и федерацији заједничко повезивање самосталних политичких целина,
2
конфедерације се јавља у Холандији где се седам провинција удружило и образовало
заједницу Уједињене холандске провинције.
Тек крајем Средњег века федерализам је почео да се буди, па је у XVI и XVII веку
био много примењиван у пракси. Прве конфедерације су настале крајем XVII века и то су
биле Утрехтска конфедерација (1579-1795), затим у Америци где долази до настанка
Северноамеричког савеза (1777-1787). У Немачкој је постојало више стотина засебних
државноправних јединица (војводства, кнежевине, краљевства, слободни градови) које су
се након Наполеоновог слома 1815. године повезале и образовале Немачки савез, где су
главну реч водиле Пруска и Аустрија. После Аустријско-пруског рата 1866. године,
Немачки савез без Аустрије је претворен у праву федерацију Уставом Немачког царства
од 1871 године.
У Европи се у XIX веку сваки од ових облика конфедерација релативно брзо
трансформисао у федерације (САД, Швајцарска, Немачка) или у унитарну државу
(Холандија). После Другог светског рата федерално уређење се уводи у Југославији и
Чехословачкој, а ван Европе у Индији, Малезији, Нигерији.
3. Сложена држава
Политичка историја и државноправна теорија различито означавају појам
федерализма.
Немачка политичка терминологија познаје два облика државно-политичког уређења
федерализма: лабави државни савез (конфедерацију) и изнутра повезанију савезну државу
(федерацију). Разлика се састоји у степену интеграције, односно у већем или мањем
степену очувања индивидуалности чланица. Историјски посматрано, конфедерација је
старији облик државно-политичког уређења од федерације. По свом пореклу
конфедерација је ближа преткапиталистичким политичким облицима, нарочито сталешко-
феудалном типу друштва. Ова блискост конфедерације са прединдустријским друштвима
потврђена је и у америчком грађанском рату између робовласничког и
конфедералистичког Југа и индустријско-капиталистичког Севера. Битан корак у развоју
идеје федерализма учинила је расправа о америчком уставу 1787. године, објављена у
„Федералисту“, показујући да је за сваки тип федерације нужна подела власти између
4
савеза и појединих федералних јединица, према концепту који је усвојен да сваки
грађанин САД припада истовремено двема заједницама – држави чланици и савезу који
оличава читаву нацију. Кључно питање је коме припада суверена власт- савезу или свакој
чланици федерације, односно конфедерације. Ако се чланицама признаје статус суверених
држава, па се сматрају творцима федеративне заједнице на основу неког стварног или
претпостављеног уговора, онда је реч о конфедерацији. Такав савез представља само збир
посебних држава чланица, који одлучује према начелу једногласности. У случају њихове
неусаглашености, лако може доћи до распада савеза или иступања појединих чланица.
Међутим, ако чланице поседују одређене државне надлежности, зајемчене савезним
уставом, при чему савез задржао надлежност над војском, спољном политиком и делом
финансија, онда је реч о федерацији. При том савез мора поседовати својство и субјекта
међународног права. У савезној држави по правилу важи њено унутрашње право, а сасвим
изузетно и међународно право, када је одређена држава настала актима међународног
права. У том случају није подељена суверена власт већ само конкретна овлашћења.
Док се савези разне врсте, не јављају као посебне државне целине и многобројне
међународне организације које се не сматрају посебним државним целинама, дотле се као
државно-политичко уређење федерализма сматрају два облика:
1. Конфедерација и
2. Федерација.
4. Конфедерација
Конфедерација се, као облик државног организовања, појавила пре федерације и у
историји била прелазни облик ка федерацији.
Конфедерација представља појачани савез (alliance confortee) суверених држава,
којим се не ствара супердржава, него само једно међународно друштво држава. У
конфедерацији не постоји територија конфедерације, не постоје грађани, односно
држављани кофедерације, нити постоји највиша власт конфедерације као такве.
Конфедерација као таква не ствара нову државу различиту од својих чланица. И због тога
она представља прелазни облик удруживања држава. Из овога произилази да ће се
5
конфедерација настаје и престаје правним путем. Из овога закључујемо да конфедерацији
недостаје супстрат државе, она сама није држава него је удружење, скуп држава са
заједничким вршењем извесних атрибуција државне власти.
Конфедерација функционише преко конгреса делегата удружених држава. Овај
заједнички орган заседао је трајно или привремено, али он није представљао парламент
државе, већ је представљао неку врсту дипломатске конфедерације, састављене од
делегата појединих држава.. Ти делегати су именовани од стране владе, и радили су на
основу пономоћја и обавезних упутстава, што значи да су имали императивни мандат.
Одлуке су доношење једногласно. Конфедерација нема никакву извршну власт, што значи
да не може да наметне своје одлуке грађанима. Да би овако донете одлуке обавезивале
грађане удружених држава, морале су постати део државног права држава чланица.
Чланице конфедерације задржавају у целини своју државну организацију, имају своју
монету, убирају порезе, царине, имају сопствене оружане снаге, воде спољну политику и
слично.
Сувише лабав карактер савеза представљао је слабост конфедерације јер интереси
држава чланица, нису могли на одговарајући начин бити задовољени у слабој и
неефикасној заједници и отуда су те државе, свесне да би од потпуног раздруживања
имале штете у свом економском и уопште друштвеном развоју, прихватале конституисање
једне чвршће заједнице- федерације, која би представљала праву државу. Интереси држава
чланица, нису могли на одговарајући начин бити задовољени у слабој и неефикасној
заједници и отуда су те државе, свесне да би од потпуног раздруживање имале штете у
свом економском и уопште друштвеном развоју, прихватале коннституисање једне
чвршће заједнице- федерације, која би представљала праву државу. Цена за то је била
одрицање од сопствене суверености, али уз очување по правилу широког права на
самоорганизовање и обезбеђење сопствених интереса, усклађених са општим и
заједничким интересима читаве земље. Случајеви три класичне конфедерације претворене
у федерације- САД, Швајцарска и Немачка- показали су колико је та њихова
трансформација, којој је било много отпора, чак и оружаног, значила несумњиви напредак
у развоју ових држава.
7
