Visoka škola strukovnih studija za menadžment u saobraćaju u Nišu
Seminarski rad
Tema:
Prirodni resursi planete zemlje
Predmet:
Ekološki menadžment u saobraćaju
Niš, 2011
Sadržaj
Uvod
3
1. Klasifikacija prirodnih resursa
4
2. Neobnovljivi resursi
5
3. Stalni resursi
6
4. Obnovljivi resursi
8
Zaključak
10
Literatura
11
2
1. Klasifikacija prirodnih resursa
Elementi prirode se dele na:
Prirodne resurse (izvore) - odnose se na prirodna dobra koja su u funkciji tj.
privedena korišćenju.
Prirodni uslovi - prirodni faktori su elementi geografske sredine (klima, reljef,
zemljište, sunčeva toplota, atmosferske padavine, blizina vode za navodnjavanje)
koji se ne mogu neposredno koristiti, ali bez njihovog učešća neke proizvodnje nisu
moguće. Oni ispoljavaju svoj uticaj nezavisno od volje čoveka, a samo je pitanje u
kojoj meri će to on iskoristiti u stvaranju novih vrednosti.
Prirodni resursi ili prirodna bogatstva mogu se klasifikovati na različite načine. Prirodno
bogatstvo označava, na primer, količinu postojeće biološke raznolikosti u različitim
ekosistemima. Prirodni resursi su i materije koje predstavljaju i bez obrade ekonomsku
vrednost.
Sirovine se smatraju prirodnim resursima ukoliko se crpe i (po potrebi) pročišćavaju, a
da nije potrebna njihova proizvodnja.
U tom smislu smatra se rudarstvo, crpljenje nafte, ribolov i šumarstvo kao iskorišćavanje
prirodnih resursa dok poljoprivreda (za koju je potrebna ljudska delatnost) ne spada u
prirodne resurse.
Prirodni resursi su često klasifkovani kao obnovljivi izvori i neobnovljivi izvori. Obnovljivi
su uglavnom uopšteno živa bića kao što su riba šuma i divlje biljke.
4
2. Neobnovljivi resursi
Neobnovljivi
resursi
su prisutni u ograničenim količinama i njihova nalazišta imaju
ograničen “vek trajanja”. To su
fosilna goriva
– ugalj, nafta, prirodni gas; i mineralne
sirovine – rude (oni su u stvari obnovljivi, ali im je potrebno puno vremena, milioni
godina, da bi se obnovili, znači za vreme nasih života nisu obnovljivi). Nazivaju se još i
iscrpljivim, jer se brže troše nego što se geološki stvaraju.
Ugalj
je biljnog porekla, nastao u doba karbona i vodi poreklo od džinovskih, dvenastih
paprati koje su se u tadašnjim močvarama fosilizovale u anaerobnim uslovima, pod
visokim temperaturama i visokim pritiskom. Tipovi uglja (lignit, kameni...) se razlikuju po
koncetraciji ugljenika, što zavisi od njihove starosti i uslova nastajanja.
Nafta
je nastala fosilizacijim delova morskih organizama životinjskog (zooplankton)
porekla. Planktonska kiša ovih organizama nataložila je uljne kapljice na dnu mora i
okeana, gde je procesom fosilizacije nastala nafta.
Slika 1. Naftna bušotina
Prirodni gas
je uobičajeni pratilac nafte, čijim razlaganjem nastaje. Pri sagorevanju
prirodni gas oslobađa duplo manje ugljen dioksida u odnosu na istu količinu uglja.
5
Slika 2. Hidroelektrana
VETAR
je strujanje vazduha koje ima veliki uticaj na opšte uslove života u staništu.
Vazdušne struje premeštaju oblake sa jednog na drugi deo kopna, i tako određuju na
kojim mestima će padavine biti manje ili veće. Vetrovi svojom snagom mogu i direktno
da utiču na izgled pojedinačnih organizama i čitavih zajednica biljaka. Primer za to su
biljke koje liče na zastavu jer žive na mestima gde vetrovi stalno jako duvaju, i to u istom
pravcu
Energiju vetra
je jedan od najstarijih poznatih izvora energije - vetrenjače, brodska
jedra. Vetar se koristi pre svega za proizvodnju električne energije putem savremenih
vetrenjača koje formiraju tzv. „parkove vetra“.
7
4. Obnovljivi resursi
Obnovljivi resursi
su biljke, životinje, gljive, mikroorganizmi i oni se mogu samostalno
obnavljati. Ovi resursi se mogu koristiti neograničeno samo ako se pravilno i planski
koriste, ako se koriste previše postoji opasnost da vremenom nestanu.
Biljke, životinje, gljive i mnogi mikroorganizmi predstavljaju za ljude životno važan i
nezamenljiv prirodni resurs. Koristimo ih za ishranu, lečenje (lekovite biljke), izradu
odeće i obuće (koža raznih životinja, svila, pamuk, lan, konoplja), izgradnju, opremanje i
uređenje kuće (drvo, posteljina, travnjaci, ukrasne biljke), kao i za razne druge potrebe.
Ljudi su do sada u potpunosti proučili i koriste samo mali broj živih bića. Istovremeno,
samo u poslednjih 200 godina iščezlo je preko 600 vrsta životinja ( 86 sisara, 104 vrste
ptica, 20 gmizavaca, 5 vodozemaca, 80 vrsta riba, 72 vrste insekata, 206 vrsta
mekušaca i pripadnika drugih grupa). Čovek mora biti svestan da se u nekim od njih
sigurno „kriju lekovi“ i za najteže, danas neizlečive bolesti. Zbog toga se očuvanje,
zaštita i detaljno istraživanje divljih biljnih i životinjskih vrsta smatra najvažniji zadatak
savremenog čoveka.
Drveće se može svrstati i u obnovljive i u neobnovljive resurse
,
što zavisi od intenziteta
eksploatacije. Brzorastuće vrste drveća, koje se uzgaja na plantažama, mogu da se
seku posle 10 godina, ali mnogim šumama potrebno je više od sto godina da se obnove.
Šumski ekosistemi predstavljaju izvor hrane i stanište drugim biljnim i životinjskim
organizmima, ali su i izvor hrane, lekova, građevinskog materijala za čoveka. Šume
apsorbovani CO
2
pretvaraju u hranu i kiseonik i na taj način prečišćavaju vazduh, a
upijanjem vode regulišu nivo vode sprečavajući poplave i eroziju tla. Održivo gazdovanje
šumama i razvoj šumarstva, kao privredne grane, moguće je ostvariti jedino ako postoji
kontinuitet praćenja i utvrđivanja stanja šumskog fonda.
8
Zaključak
Prirodni resursi
su prirodna bogatstva - biljni i životinjski svet, voda, vazduh, zemljiste,
nafta, metali, rude, minerali i dr.
Koristeći prirodne vrednosti i oblikujući ih prema svojim potrebama, čovek je opstajao i
razvijao se kao kulturno, socijalno i duhovno biće. Razvoj različitih tehnologija, olakšao
je život savremenom čoveku ali je doveo do bržeg iskorišćavanja njegove okoline, i
bržeg iscrpljivanja resursa. Ljudi su promenili lice Zemlje više nego bilo koja druga vrsta
u istoriji planete – a brzina tih promena je sve veća. Ljudi danas troše između jedne
trećine i jedne polovine onog što globalni ekosistem stvori.
Prirodni resursi jedne zemlje određuju njeno bogatstvo i status u svetskom ekonomskom
sistemu, njenu moć i politički uticaj.
10
Literatura
1.
Prof. dr Branislava Lakušević,
Prirodni resursi Srbije
2.
Prof. dr Andon Kostadinović, Prof. dr Milovan Vuković,
Ekološki
menadžment
, Niš, 2009
3.
Dr Danilo Ž. Marković,
Socijalna ekologija,
Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1986.
4.
Milorad M. Janković,
Ekosistem i globalna ekologija kao
savremene multidisciplinarne naučne oblast,
Beograd. 1984
11
