Agilnost

1. UVOD

U profesionalnom sportu svedoci smo velikih postignuća u smislu obaranja svetskih rekorda, visokih sportskih rezultata, sposobnosti sportista kako fizičkih, kognitivnih i drugih gde dolazi do naglih promena i sve to jer nauka dolazi sve više do izražaja i profesionalni sportski radnici koji se usavršavaju iz dana u dan i koriste svoja znanja u radu sa sportistima. U većini sportskih igara imamo nagle, rapidne i precizne promene kretanja tela, gde u nekim cikličnim sportovima odlučuje upravo taj brzi pokret. Ova izuzetno važna komponenta izvođenja sportiste se najčešće opisuje kao agilnost. Razvoj agilnosti je u većini slučajeva jedan od zadataka kondicionog trenera. U početku trener je učitelj, kasnije je to mentor koji usmerava igrača i na kraju konsultant.

2. DEFINISANJE AGILNOSTI
U oblasti nauke i sporta, ne postoji saglasnost oko jasne i univerzalne definicije agilnosti. Agilnost se tradicionalno definiše kao sposobnost da se rapidno promeni smer (Bloomfield, Ackland i Elliot, 1994; Clarke, 1959; Mathews, 1973), ali i kao sposobnost da se promeni smer rapidno i precizno (Barrow i McGee, 1971; Johnson i Nelson, 1969). Chelladurai (1976) napominje da ni jedna definicija agilnosti ne uzima u obzir perceptualne komponente i komponente donošenja odluka, koje su uključene u većini sportova. U novijoj literaturi, autori su u definiciju agilnosti uključili i promenu smera kretanja celog tela, kao i rapidno kretanje i promenu smera kretanja ekstremiteta (Baechle, 1994; Draper i Lancaster, 1985). Verstegen i Marcello (2001) navode da „…agilnost dozvoljava sportisti da reaguje na stimulus, startuje brzo i efikasno, da se kreće u pravom smeru i da bude spreman da promeni smer kretanja, ili da se brzo zaustavi sa ciljem izvođenja sportske tehnike brzim, glatkim, efikasnim i ponovljivim načinom.“
Poteškoće u pronalaženju prihvatljive definicije agilnosti su najverovatnije rezultat višestrukih faktora iz različitih disciplina sportske nauke, koji utiču na manifestaciju agilnosti. Biomehaničar može agilnost posmatrati iz ugla mehaničkih promena uključenih u promenama pozicije tela. Sportski psiholog, koji se bavi motornim učenjem, može na agilnost gledati sa aspekta obrade informacija uključenih u vizuelnom osmatranju, donošenju odluka, te reagovanju na spoljašni stimulus, kao i sa aspekta procesa koji se javljaju prilikom učenja i pamćenja odgovarajućih motornih veština. Kondicioni treneri mogu agilnost definisati sa aspekta motoričkih sposobnosti potrebnih kod promene smera kretanja.
Razlike u definicijama agilnosti mogu biti objašnjene različitim perspektivama autora, te naučnim područjima kojima se bave. Sveobuhvatna definicija agilnosti treba uzeti u obzir fizičke zahteve (kondicija), kognitivne procese (motorno učenje) i tehničke veštine (biomehanika) uključene u izvođenje agilnosti.
Nedavno su Young, James i Montgomery (2002) predstavili sveobuhvatnu klasifikaciju agilnosti. Ovi istraživači su adresirali višestruke faktore uključene u manifestaciju agilnosti. Detaljnije, Young i sar. (2002) navode da postoje dve glavne komponente agilnosti – (1) brzina promene smera kretanja (BPSK) i (2) perceptualni faktori i faktori donošenja odluka. Unutar ove dve glavne komponente postoje sub-komponentne, prikazane na Slici 1.
Kao dodatak klasifikaciji, Young i sar. (2002) su uključili termin „brzina promene smera kretanja (BPSK)“, ne samo kao komponentu agilnosti, već i kao termin koji opisuje kretanja u kojem reakcija na stimulus nije potrebna. Drugim rečima, neke vežbe se mogu klasifikovati kao vežbe brzine promene smera kretanja (sprint sa promenama smera kretanja; cik-cak trčanje), dok druge mogu biti klasifikovane kao vežbe agilnosti (sprint sa promenama smera kretanja kao reakcija na stimulus).