Agregacija interesa i političke partije

Uvod

Začeci političkih partija sežu još u razdoblje Antičke Grčke i Rima gde je postojalo političko okupljanje istomišljenika oko uglednih i jakih ličnosti ili oko pater familias-a. U modernom značenju stranke se oblikuju tek u drugoj polovini 19.veka. Danas su raširene po celom svetu. Njihovo postojanje se smatra indikatorom modernizacije i demokratske tranzicije. Prema Duvergeru (Političke stranke, 1951.), stranke nastaju na dva načina: oblikovanjem odzgo i oblikovanjem odozdo. Stranka nije zajednica već skupina zajednica, skup malih grupa rasijanih delovima zemlje (sekcija, komiteta, lokalnih udruga, itd.) koje povezuju koordinirajuće institucije. Osnovna obeležja političkih stranaka su organizacija, članstvo i zajednička ideologija. Zajednički im je i cilj – osvajanje vlasti.
Funkcije političkih partija su: predstavljanje zahteva i davanje odgovora na njih (“input”), stvaranje elita i regrutovanje pojedinaca na funkcije, određivanje ciljeva, artikulacija i agregacija interesa, socijalizacija i mobilizacija, učestvovanje na izborima i organizovanje vlasti . Iskazuju se na nivou društva kao celine, političkih sistema i dnevno-političkog života.

Agregacija interesa

Agregacija interesa podrazumeva aktivnost u kojoj se politčki zahtevi pojedinca i grupa kombinuju u različite političke programe. Recimo, prilikom izrade programa privredne politike, političari često moraju da usklađuju želje poljoprivrednika da se poveća cena useva, želje potrošača da plaćaju niske cene i male poreze i zabrinutost ekologa zbog zagađenja vode i upotrebe pesticide. Ko će prevagnuti u tom odmeravanju, delimično zavisi i od političkih institucija. Agregacija interesa, zavisi od političkih veština i resursa, kao što su glasovi birača, sredstva za kampanje, političke funkcije, pristup medijima, pa čak i oružane snage.
Način agregacije interesa jedna je od ključnih karakteristika političkog procesa. Postupak agregacije određuje koji će se interesi uvažiti i kojim je pojedincima i grupama dozvoljeno da učestvuju. Agregacija interesa može pomoći i da se od konkurentnih ciljeva politike sačini uravnotežen program vlade. Takođe, koliko će neka vlada biti stabilna i efikasna zavisi i od modela agregacije interesa koji primenjuje.
Agregacija interesa može se vršiti na mnogo načina. Na primer, istaknuti partijski lider ili vojni diktator mogu u ovom procesu imati značajan lični uticaj. Ipak, velike države obično formiraju specijalizovanije organizacije za agregaciju interesa. Političke partije upravo su takve organizacije i imaju značajnu ulogu u agregaciji interesa i u demokratskim i u mnogim ne demekroatskim sistemima. Svaka partija (ili njen kandidat) zastupa određeni niz politika i nastoji da stvori širu koaliciju za podršku svom programu. U demokratskom sistemu nameću se međusobno dve ili više partija kako bi pridobile podršku za svoj politički program. U autoritarnom sistemu jedna jedina partija, ili institucija, može nastojati da zadobije podršku građana za svoje politike. U obe vrste sistema političke partije mogu da imaju veliku ulogu. U autoritarnim sistemima, ovaj je proces često prikriven i kontrolisan i odvija se odozgo na dole a ne odozgo na gore. Drugim rečima, partije mobilišu interese za podršku vladi umesto da reaguju na zahteve običnih građana ili društvene interese.
Političke partije mogu obavljati mnogo različitih funkcija, a agregaciju interesa mogu obavljati različite strukture. Na primer, pored toga što vrše agregaciju interesa, partije često oblikuju političku kulturu kroz nastojanja da izgrade podršku za svoje ideologije, stavove o pojedinim pitanjima i kandidate. Partije regrutuju birače i biraju buduće funkcionere. One artikulišu sopstvene interese i prenose zahteve drugih. Vladajuće partije isto su tako uključene u donošenje javnih politika, pa čak i u nadgledanje njihovog sprovođenja i presuđivanjem o njima. Pa ipak, specifičan i karakterističan cilj političke partije – mobilizacija podrške za svoje politike i kandidate – pre svega se vezuju za agregaciju interesa .