Alkoholizam kao socijalno-medicinski problem

Etimološki posmatrano, reč ,,alkohol“ je arapskog porekla i znači ,,vrlo fin“ i/ili ,,onaj koji pali, žari“. Od davnina je poznato štetno dejstvo alkohola, te je njegova (zlo)upotreba prešla dug istorijski put od poroka do bolesti, kao i od moralističkog do socio-medicinskog pristupa. Od postanka čovečanstva su kod gotovo svih naroda i plemena alkoholna pića upotrebljavana kao opojna sredstva za uživanje, pomoćna sredstva u borbi (kako protiv nepoznatih sila, tako i protiv raznih nedaća), magijska i religijska sredstva, čak kao lekovi protiv raznih bolesti poznatih narodnoj empirijskoj medicini. Nasuprot afirmativnim, negativne stavove o odgovornosti koju nosi potrošnja i upotreba alkohola možemo naći već u Hamurabijevom zakoniku, zatim u kraljevskim zabranama Sparte (koje je pratilo i kažnjavanje odsecanjem nogu konzumenata), zakonskim zabranama Rimske države (naročito prema građanima mlađim od 30 godina), američkoj prohibiciji, Gorbačovljevoj kampanji, čak i na našim prostorima nalazimo instituciju precizno određenog kažnjavanja alkoholičara već u Dušanovom zakoniku. Danas je alkohol legalna, posebno oporezovana, psihoaktivna supstanca, depresor centralnog nervnog sistema. Paralelno sa razvojem civilizacije (naročito sa industrijalizacijom) rasla je i zloupotreba alkohola. Iako je još u Starom veku postojalo mišljenje da se radi o bolesti, tek drugom polovinom XIV veka dolazi do značajnijeg interesovanja za proučavanje i tumačenje alkoholizma kao bolesti. Paralelno su se razvijala shvatanja po kojima alkoholizam nije bolest već sociokulturnim faktorima uslovljena pojava, ili sekundarna pojava kod pojedinaca koji boluju od nekog drugog psihijatrijskog poremećaja. Naučni pristup alkoholizmu počinje krajem XVIII veka, što zapravo predstavlja tek začetak medicinskog odnosno biološkog pristupa, da bi tek posle skoro dva veka alkoholizam bio sagledan i sa psihosocijalnog gledišta. Reč ,,alkoholizam“ prvi put je upotrebio švedski lekar Magnus Hus ; on je u XIX veku konceptualizovao alkoholizam kao bolest, kada je prvi put jedno bolesno stanje nazvao „alkoholismus“.
1.2. POJAM I DEFINICIJE ALKOHOLIZMA
Tek 1951. godine, Svetska zdravstvena organizacija definisala je alkoholizam kao bolest i prema toj definiciji : „Alkoholizam je bolest, a alkoholičar je bolesnik kod koga se zbog prekomerne i dugotrajne upotrebe alkoholnih pića pojavljuje psihička i fizička zavisnost, zdravstveni problemi, porodični i društveni poremećaji“. Ova definicija je odigrala istorijsku ulogu u shvatanju suštine alkoholizma i razvoju alkohologije kao nauke, ali je pokazala mnoge nedostatke – naročito kada se koristila u svakodnevnom praktičnom radu. Navedenom definicijom bili su obuhvaćeni samo oni oblici opijanja koji su po svojim razmerama prelazili uobičajene, tradicionalne načine upotrebe alkohola, odnosno socijalno prihvatljivog/prihvaćenog ponašanja u vezi sa upotrebom alkohola u određenoj društvenoj zajednici, bez obzira na etiološke uzroke koji dovode do takvog ponašanja. Po pravilu alkoholizam je psihogenog porekla ali uz znatan uticaj situacionih faktora zbog čega je ranije smatran porokom a ne bolešću. Po rasprostranjenosti i štetnim posledicama po zdravlje, alkoholizam je na trećem mestu odmah posle bolesti kardiovaskularnog sistema i malignih oboljenja. Zbog navedenih razloga u većini zemalja je obuhvaćen klasifikacijom bolesti (te zdravstvenim osiguranjem) kao bolest zavisnosti.
Prema Gačiću, svako ponovljeno pijenje, bez obzira na količinu i učestalost, koje stvara određene probleme (zdravstvene i socijalne), znak je alkoholizma i zahteva stručnu pomoć (Gačić, 1978).