proizvodnji, potrošnji, raspodeli i razmeni i potrošnji materijalnih dobara i usluga, pomoću
kojih se uspešno upravlja domaćinstvom, odnosno gazdinstvom, preduzećem, ili privredom
jedne države?

Pri odgovoru na navedena pitanja treba samo pomisliti šta bi se sa ljudskom

civilizacijom desilo kada bi svi ljudi na planeti Zemlji prestali da proizvode. Donekle bi se
trošile   zalihe,   a   potom   bi   život   stao.   Ljudi   ne   bi   više   mogli   da   zadovoljavaju   svoje
egzistencijalne   potrebe   koje   im   je   nametnula   sama   njihova   priroda,   potrebe   za   hranom,
pićem,   odevanjem,   stanovanjem   itd.   Normalno,   prestalo   bi   i   zadovoljavanje   društvenih
potreba iz oblasti obrazovanja, kulture, duhovnosti itd. Dakle, čovek se bavi ekonomskim
aktivnostima (proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena materijalnih dobara i usluga) radi
zadovoljavanja svojih potreba.

Ljudske potrebe su neograničene. Biološka, kulturološka i materijalna evolucija ljudi

permanentno rađa nove potrebe. Uz to, broj ljudi na planeti stalno se povećava. Istovremeno,
prirodni resursi sa kojima se potrebe zadovoljavaju su ograničeni. Odatle potiče potreba da
ekonomija kao nauka iznalazi metode čija primena tokom realizacije ekonomskih aktivnosti
(proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena) omogućava da se trošenjem što manje količine
resursa zadovolji što veći broj potreba.

2.2. Oblici ekonomskih aktivnosti

Oblici ekonomskih aktivnosti su: 1) proizvodnja, 2) potrošnja, 3) raspodela i 4)

razmena.

Proizvodnja je osnovni oblik ekonomskih aktivnosti. Rezultati proizvodnje su

materijalna dobra sa kojima se zadovoljavaju materijalne potrebe. Ostale ekonomske
aktivnosti su izvedene iz proizvodnje. Kada nema proizvodnje i rezultata proizvodnje, nema
ni drugih ekonmskih aktivnosti jer nema šta da se raspodeljuje, razmenjuje i troši.

Materijalne potrebe se zadovoljavaju tokom potrošnje. Znači, krajnji cilj proizvodnje je

potrošnja. Međutim, privredni, tehnološki i kulturološki razvoj civilizacije prouzrokovao je
podelu rada i razne specijalizacije u okviru proizvodnih procesa i na taj način razdvojio
proizvodnju i potrošnju tako što su se između njih pojavili procesi raspodele i razmene.

2.2.1. Proizvodnja

Prizvodnja je ekonomska aktivnost u kojoj čovek svojim radom i pomoću sredstava za

rad odvaja delove prirode koje prerađuje i prilagođava za zadovoljenje svojih potreba.

Iz same definicije prizilazi da su elementi procesa proizvodnje: ljudski rad, sredstva za

rad i predmeti rada.

Ljudski rad je pokretač svakog proizvodnog procesa. Pod radom se podrazumeva svaka

svrsishodno osmišljena aktivnost čoveka prema prirodi koja se temelji na prethodno stečenim
znanjima i iskustvima o određenoj aktivnosti.

Sredstva za rad (alati, mašine, uređaji itd.) čovek u procesu rada stavlja između sebe i

prirode. Pomoću njih deluje na prirodu i obrađuje prirodne materije. Na taj način čovek
delove prirode prilagođava svojim potrebama.

Danas na početku dvadesetprvog veka kada je tehnološki razvoj dostigao skoro

neslućene razmere, znatno je proširen pojam sredstava za rad. Pod sredstvima za rad se
podrazumevaju mnogi kompjuterizovani visokotehnološki uređaji koji su neophodni u
proizvodnom lancu, a istovremeno nemaju direktan dodir ni sa prirodom ni sa čovekom, ali ni
sa materijalnim i nematerijalnim dobrima koja predstavljaju rezultate procesa proizvodnje.

Predmeti rada su delovi prirode na koje čovek deluje sredstvima za rad da bi ih

prilagodio za zadovoljenje svojih potreba. Najopštiji predmet rada je zemlja. Zemlja je
predmet obrade u poljoprivredi i u rudarstvu. Međutim, i određeni proizvodi ljudskog rada
predstavljaju predmete rada. Tako na primer iskopana ruda u koju je uložen ljudski rad tokom
kopanja kada dođe u topionicu predstavlja predmet rada. Takav predmet rada koji je nastao
kao rezultat ljudskog rada u prethodnim proizvodnim procesima naziva se sirovina.

Sredstva za rad i predmeti rada predstavljaju materijalne elemente procesa proizvodnje

koji se zajedničkim imenom nazivaju sredstva za proizvodnju.

Faktori proizvodnje služe za proizvodnju potrošačkih i kapitalnih dobara. Faktori

proizvodnje nisu neogranični. U tom smisli, nemoguće je proizvoditi u neograničnim
količinama potrošačka i kapitalna dobra. Potom, upotreba faktora proizvodnje je alternativna.
To znači da isti faktori proizvodnje mogu da služe za proizvodnju različitih dobara i u
različitim srazmerama.

Nedovoljnost faktora proizvodnje i njihova alternativna upotreba dovode do tri osnovna

ekonomska problema u oblasti proizvodnje koja mora da rešava svako društvo bez obzira na
stepen svog razvoja i društvenoekonomski sistem.

Prvi ekonomski problem odnosi se na strukturu proizvodnje. Kada je reč o strukturi

proizvodnje treba naći odgovore na sledeća pitanja:

1) šta proizvoditi?

2) koju vrstu robe proizvoditi? i

3) u kojoj količini proizvoditi pojedinačne robe?

Drugi ekonomski problem odnosi se na metod proizvodnje. Pod metodom proizvodnje

podrazumeva se kombinacija faktora proizvodnje, odnosno odgovor na pitanje kako
proizvoditi? Od adekvatnosti kombinacije faktora proizvodnje zavise u velikoj meri
produktivnost, efikasnost i ekonomičnost.

Treći ekonomski problem svake privrede nije direktno vezan za proizvodnju već za

raspodelu ukupnog društvenog proizvoda. Naime radi se o pitanju: za koga se dobra i usluge
proizvode?