Asemblerski jezik

Da bi se uz pomoć računara mogli obavljati mnogi korisni poslovi i da bi se mogle iskoristiti sve prednosti koje oni čoveku nude, danas je na raspolaganju mnogo softverskih aplikacija koje nazivamo korisničkim softverom. To je svojevrsni spoj između čoveka i mašine koji ideje prosečnog korisnika, njegove želje ili potrebe prevodi računaru kako bi ih on mogao izvršiti na očekivani način i dati rezultate u očekivanom formatu. Praktično, možemo reći da se radi o interfejsu između korisnika i računara, u najširem smislu.
Računarima, u njihovom samom povoju, nije bilo tako jednostavno upravljati. Sa ciljem da se zaobiđe jedan, svakako dosta značajan, ali za cilj rada ne toliko neophodan, istorijski aspekt razvoja programskih jezika uopšte, reći ćemo samo par detalja na tu temu. Sami počeci rada sa uređajima veličine sobe, i instrukcijama koje su se ručno, komandu po komandu unosile nesrazmerno dugo, a za sasvim jednostavne procese ili procedure, evoluirale su vremenom, okvirno – u poslednjih stotinak godina, do te mere da se, gledano iz šire vremenske perspektive, napravio elegantan skok na računare kojima se dosta jednostavno i brzo instrukcije zadaju unošenjem lako shvatljivih i logički struktuiranih programa. Kada bi tražili neku prelomnu tačku, četrdesete godine prošlog veka bi bile period kada se počelo sa kreiranjem takvog jezika koji bi bio dovoljno prihvatljiv i čoveku i mašini (1). Slobodno se može reći da je jezik kojim se bavi ovaj rad, asemblerski jezik, kreiran kao takav, bitan po mnogo čemu, a pre svega jer predstavlja prvi bitan skok ka programiranju kakvo danas koristimo.