Autoritet i delegiranje

UVOD

Autoritet je formalni mehanizam za sinhronizaciju i usmeravanje ponašanja radnika od strane jedne osobe. To je odgovornost ljudi za obavljanje određenih poslova. Vrste autoriteta:

• Linijski (između rukovodioca i podređenih)
• Funkcionalni (odnosi se na jedan aspekt rada)
• Pomoćno stručni (dodeljuje se pomoćnicima rukovodiocima)

Delegiranje je proces prenošenja određenih poslova, nadležnosti i prava na podređene i saradnike. Osnovne faze procesa delegiranja,

• raspodela posla,
• delegiranje autoriteta i
• utvrđivanje obaveza i odgovornosti.

Otpori i uzroci nedelegiranju autoriteta:

• lakše je pitati šefa, nego preuzimati odgovornost i očekivati kritiku od nadređenog, zbog loše obavljenog posla,
• onaj ko preuzme odgovornost smatra da će zasluge za obavljeni posao pripasti njegovom šefu,
• radnik nerado prihvata posao ako nisu jasno definisane obaveze, prava i odgovornosti za njegovo obavljanje.

Autoritet

Kako se neko može navesti da sarađuje s drugim ljudima i da doprinosi ostvarivanju ciljeva organizacije? Da li je to stvar čistog magnetizma ličnosti? Da li se to postiže kontrolom nagrađivanja i kažnjavanja? Znanjem? Titulom ili položajem koji su napisani na vratima kancelarije ili oznakom čina na uniformi? U različitim situacijama, to može biti neka od ovih stvari, ali i sve one zajedno. Osnovno pitanje je pitanje autoriteta, pojma koji je kroz istoriju imao različita značenja. Kao pojam autoritet podrazumeva uticaj, ali i vlast, može se posmatrati, vrlo uopšteno, kao snaga koja ili“vuče” ili“gura” i koja navodi ljude da slede. Treba imati na umu dva važna pojma autoriteta i vlasti:

Paritet percepcije autoriteta – efikasnost vođenja se povećava u slučajevima kada je percepcija koju vođa ima o svom autoritetu slična percepciji koju o vođinom autoritetu imaju njegovi podređeni.

Izjednačavanje vlasti – do izjednačavanja vlasti dolazi u slučajevima kada deljenje vlasti dovodi do poželjnog ponašanja i obavljanja posla, a ipak obezbeđuje ljudima mogućnosti za lični rast i odgovarajući nivo slobode delovanja ili donošenja odluka.

O ovim pojmovima biće više reči kada budemo govorili o autoritetu i vođenju. A sada, razmotrimo različite izvore autoriteta.

Zvanični autoritet

Ideja zvaničnog (formalnog) autoriteta je direktno povezana u vezi sa organizacionom ulogom. Sećate se da uloga ima prava, ali i obaveza. Prava uloge ogledaju se u pravu na ponašanje za koje je neka osoba ovlašćena po osnovu funkcije (uloge) koju ima u okviru neke organizacije. Titula „menadžer” može se dati nekoj funkciji i menadžer, čovek koji obavlja tu funkciju, dobija određena prava, na primer, „pravo” da zapošljava radnike, da odobrava budžet, da planira isporuke. Na taj način, možemo da definišemo zvanični autoritet kao pravo odlučivanja o stvarima koje se tu date funkcije. Koji je izvor zvaničnog autoriteta? Dobar odgovor je „zavisi”, ali i on zahteva objašnjenje. Uzmimo, kao primer, jednog poručnika u armiji. Krajnji izvor njegovog autoriteta jesu građani Sjedinjenih Američkih Država. Ti građani imaju važeći Ustav koji omogućuje državnu odbranu. Ustav daje određena ovlašćenja Predsedniku države i Kongresu. Ova ovlašćenja se prenose na Ministarstvo za odbranu itd. Sve do nižeg poručnika. To isto važi i za menadžera neke korporacije. U našem društvu zagarantovano je pravo na privatnu svojinu. Deoničari poseduju delove (deonice) imovine koju zovemo korporacija i prenose neka ovlašćenja za upravljanje tom svojinom upravnom odboru i odatle sve niže i niže sve dok se ne dođe do pomenutog menadžera. U svakoj organizaciji, poslovnoj, obrazovnoj, vojnoj, religijskoj, vladinoj ili nekoj drugoj, postoji neki krajnji izvor koji obezbeđuje legitimnu osnovu za vršenje vlasti (autoriteta).

Zvanični autoritet ide zajedno s položajem (funkcijom) , ne s ličnošću. Ljudi mogu da dolaze na položaj i odlaze s položaja u organizaciji, ali autoritet ostaje s položajem. Na primer, pretpostavimo da je jedna osoba direktor prodaje za jugoistočni region, s određenim, njemu prenesenim pravima i. Odgovornostima. Posle izvesnog vremena, ta osoba je unapređena i premeštena u centralu, na položaj direktora za marketing. Autoritet koji je ta osoba imala kao direktor prodaje nije“kao s njim”. On, ili ona, ima novu ulogu i nova prava i obaveze kao direktor marketinga. U ovom slučaju, kao i u svakom drugom, autoritet pripada položaju (funkciji) , timu ili tituli, a ne osobi koja se mora posmatrati kao privremeni nosilac funkcije, tima ili titule. Ukratko, zvanični autoritet je položaj, a ne osoba. Autoritet pripada organizacionoj ulozi i poseduje legitimni izvor koji ovlašćuje pojedinca da odlučuje o stvarima koje se tiču organizacije.

Nezvanični autoritet

Jedna druga osnova autoriteta koja omogućuje nekoj osobi da vodi druge ljude može se nazvati nezvaničnim (neformalnim) autoritetom. Ova vrsta autoriteta naziva se i „ličnim autoritetom” ili „harizmom”. Lako je primetiti da postoje primeri vođenja u kojima osoba koja nema nikakav zvanični autoritet – nije ni na kakvom položaju, nema čin ili titulu, a izgleda, u stvari, da je vođa. Na primer, nezvanični vođa radne grupe. U takvim slučajevima, ne postoji zakonodavstvo koje daje ovlašćenja, ne postoji ustav, niti statut korporacije koji ovlašćuje tu osobu da vodi druge. Taj pojedinac vodi druge jednostavno čistim magnetizmom, ili čistom privlačnošću, koju on ili ona imaju za druge ljude.