Ček kao hartija od vrednosti – Uloga i značaj

1. Uvod

Razvoj robne proizvodnje i kreditnog sistema kontinuirano stvara različite oblike platnih i kreditnih instrumenata kojima se registruju, prenose i realizuju novčane obaveze i potraživanja različitih učesnika. Vrednosni papiri jesu vrsta platnog instrumenta i predstavljaju pisane dokazne isprave koje vlasniku, korisniku ili zaduženiku daju određena imovinska prava. Vrednosni papiri, bez obzira kojeg su oblika i vrste, jesu i instrumenti finansiranja poslovnog subjekta, tačnije deoničkog društva ili korporacije, a i nekih drugih pravnih osoba. Ti instrumenti imaju različite funkcije: potvrđuju prava i obaveze iz robnog prometa, izražavaju kreditne odnose, omogućavaju transfer rizika na sa jednog na druge ekonomske subjekte, svedoče o ulaganju u različite oblike kapitala. Oni su prema tome formalizovani izraz ekonomskih transakcija, s obzirom da zakonodavstvo detaljno utvrđuje pravila njihove emisije i prometa.
Najpoznatiji instrument za realizaciju novčanih aktivnosti u vidu hartije od vrednosti koja je najpoznatija u građanstvu jeste ček. Ček predstavlja pismenu ispravu kojom izdavalac/potpisnik daje banci bezuslovnu naredbu da podnosiocu isplati naznačenu sumu novca. On predstavlja vrednosni papir kojim njegov izdavatelj daje nalog drugoj osobi da preko njegovog pokrića isplati određeni iznos novca korisniku čeka. Može se reći da je ček sredstvo ili instrument za prenos finansija, tj. sredstvo preko kojeg finansijska institucija može platiti određeni iznos u određenoj valuti.
Izraz ček (eng cheque) je vremenom evoluirao. Vodi poreklom još iz 17. veka gde je izgovor uzet iz francuskog dok sama reč potiče od Arabskog izraza sakk koji je predstavljao pismeni akt kao sredstvo za plaćanje na prostorima Persije.
Samu pojavu i razvitak čeka kao instrumenta plaćanja moćžemo povezati sa periodom kada je kretanje ljudi kroz državu ili iz jedne u drugu državu bilo prilično nesigurno. Veoma česte pljačke trgovaca na putu iz jednog odredišta do drugog, kao i opšta pravna nesigurnost koja je bila karakteristična za ranije periode ljudske istorije su doveli do toga da su trgovci i bankari tražili sigurnije načine prenosa novčanih sredstava. To je dovelo do razvoja cele palete hartija od vrednosti, koje su zamenjivale gotovinu, zlatne i srebrne novčiće, a kao jedna od najznačajnijih i najrasprostrenjenijih hartija od vrednosti razvio se – ček.
2. Pojam hartija od vrednosti

Da bismo predstavili pojam čeka neophodno je da se prvo upoznamosa pojmom hartija od vrednosti
Prema članu 234. Zakona o obligacionim odnosima , hartija od vrednosti je pisana isprava, kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu. Postoje različita shvatanja prilikom utvrđivanja pojedinih osobina hartija od vrednosti. Ono što uvek važi je:
1.da je hartija od vrednosti uvek pisana isprava;
2.da hartija od vrednosti sadrži pismenu dozvolu izdavaoca;
3. da se pismena obaveza koja je uneta u hartiju od vrednosti mora ispuniti njenom zakonitom imaocu tj. zakonitom imaocu hartija od vrednosti.
Pored ovih osobina zastupljena su i druga svojstva hartija od vrednosti kao što su i :
1. da se u hartijama od vrednosti ne može raditi o svakoj vrsti obaveze, već samo o pojedinim vrstama obaveza koje su pretežno i prvenstveno imovinskog karaktera. One mogu sadržavati, uz imovinske obaveze i neke druge obaveze, ali ne mogu bez imovinskih obaveza;
2. da hartije od vrednosti mogu sadržavati pojedina ovlašćenja imaocu hartija od vrednosti koja nisu istovremeno direktne i neposredne obaveze izdavaoca hartija od vrednosti;
3. da je veoma visok stepen formalne strogosti hartija odvrednosti;
4. da hartije od vrednosti stvaraju ne samo izdavaocu nego isvakom dužniku po toj hartiji od vrednosti veoma strogu obavezu koja lišava dužnika mogućnosti pojedinih vrsta hartija od vrednosti, ali je ova strogost mnogo jače izražena kod svih vrsta hartija od vrednosti nego kod pismenih isprava;
5. pravo koje je pismeno konstatovano na hartiji od vrednosti ne može se ostvariti na drugi način nego jedino upotrebom hartijom od vrednosti.
Hartije od vrednosti imaju ogroman značaj u svakome društvu u kome je organizovano robno-novčano tržište. One predstavljaju negocijabilne (prenosive) isprave. Njihovim prenosom istovremeno se prenose i prava koja su u njima inkorporisana.
Postoje četiri kriterijuma od kojih se polazi prilikom utvrđivanja pojedinih vrsta hartija od vrednosti:
1. prema načinu određivanja imaoca prava iz hartija od vrednosti (HOV na ime, HOV na donosioca, HOV po naredbi, alternativne HOV i mešovite HOV);
2. prema karakteru inkorporisanog prava u hartiji od vrednosti (obligaciono-pravne HOV, stvarno-pravne HOV i HOV sa pravom učešća);
3.prema stepenu povezanosti sa osnovnim pravnim poslom zbog koga je došlo do izdavanja hartija od vrednosti i premamogućnosti uticaja osnovnog pravnog posla na ostvarenje i prenos prava iz hartija od vrednosti (apstraktne HOV i kazualneHOV);
4. prema načinu postanka prava iz hartija od vrednosti (konstitutivne HOV i nekonstitutivne ili deklarativne HOV)
Ono što je karakteristično za hartije od vrednosti jeste da se pravo iz hartije od vrednosti na određeni način može preneti. U Zakonu o obligacionim odnosima, i to u čl.. 241-249 nalaze se opšta pravila o prenosu hartija odvrednosti. U ovim odredbama regulisan je:prenos prava iz hartije na donosilaca; prenos prava iz hartije na ime; prenos prava iz hartije po naredbi; vrste indosamenta; prenos punomoćja i prenos za zalogu; dokazivanje zakonitosti prenosa i zabrana prenosa. Pošto smo se upoznali sa osnovnim svojstvima hartija od vrednosti, u narednom izlaganju fokusiraćemo se na ono što je i tema ovog seminarskog rada, a to je ček kao hartija od vrednosti.