Elektronsko poslovanje – Internet

Značaj informacione tehnologije za razvoj poslovnih komunikacija

Razvoj telekomunikacione tehnologije u poslednje tri decenije stvorio je preduslove za kvalitetno i brzo prenošenje podataka između fizički odvojenih uređaja (centralnih računara, terminala, štampača i dr). Telekomunikacija se može definisati kao elektronsko povezivanje fizički (geografski) udaljenih računara, a telekomunikacioni sistem kao komponenta kompatibilnih telekomunikacionih uređaja kojim se povezuju fizički odvojeni uređaji kojima mogu da se prenose tekstovi, slike, zvučni signali i video informacije.

Funkcije telekomunikacionih sistema su sledeće:

• uspostavljanje veze i prenos informacija između pošiljaoca i primaoca,
• određivanje pravca protoka poruka najefikasnijim putem,
• vršenje najelementarnije obrade informacija kako bi se osiguralo da prava poruka stigne do pravog primaoca,
• kontrola eventualnih grešaka i kontrola protoka informacija,
• konverzija prenosa poruka od jedne brzine (npr. brzine računara) u brzinu koju može da postigne komunikaciona linija.

Vrste signala u komunikacionim linijama (analogni i digitalni). Signali koji prenose različite informacije putem komunikacionih mreža mogu biti predstavljeni kao analogni i digitalni Analogni signal se predstavlja kao kontinualna linija, tako da se pozitivan napon predstavlja sa a + 1 a negativan sa 0. Prekidač napon, predstavljen pozitivnim i negativnim naponom, se koristi da predstavi jedan binarni događaj koji se naziva baud. Brzina prenosa informacija se standardno meri u bitima u sekundi (bits per second).

Digitalni signal je više diskretan, nego kontinualan sistem, tako da se mora prevesti u analogni signal ukoliko se želi da se transfer vrši kroz analogni sistem. Npr. ukoliko se želi izvršiti prenos podataka preko telefonskih linija koje rade na bazi analognih signala mora se izvršiti konverzija digitalnih signala u analogne. Uređaji koji vrše ovu konverziju nazivaju se modemi koji predstavljaju štampane ploče i ugrađuju se u određene slotove na matičnu ploču računara (interni) ili se vezuju kao periferni uređaji (eksterni).

Prenos podataka putem telekomunikacionih mreža može biti jednosmerni (simplex prenos) poludvosmerni (half duplex) koji podržava prenos podataka u oba smera, ali se u isto vreme podaci kreću samo u jednom smeru i dvosmerni (duplex) u kojima se podaci kreću o oba smera istovremeno.

Postoji najmanje šest vrsta komunikacionih medija kojima se povezuju fizički udaljeni računari:

• telefonski kabl (upletena žica),
• koaksijalni kabl,
• UTP kablovi
• mikrotalasi i drugi oblici radio prenosa,
• optička vlakna,
• satelitski prenos,

Telefonski kablovi predstavljaju jedan od najstarijih komunikacionihnmedija za prenos podataka koji rade na bazi analognih signala. Pošto su u većini institucija u celoj zgradi provedene telefonske linije relativno jednostavno se mogu iskoristiti i za povezivanje PC računara. Brzina prenosa podataka je relativno mala (oko 10 megabita u sekundi) a jedan od osnovnih nedostataka je osetljivost na šumove i elektromagnetne talase.

Koaksijalni kablovi su slični antenskim koji se koriste za kablovsku televiziju, a sastoje se od dobro izlovane bakarne žice koja može da prenese veću količinu podataka od telefonskih kablova (do 200 megabita u sekundi). U praksi se najčešće koriste koaksijalni kablovi tipa RG-58 i RG-62. Postoje tzv. “tvrdi” i “meki” koaksijalni kablovi, a zbog jednostavnosti instalisanja, u poslednje vreme češće se koriste “meki” kablovi.

UTP kablovi se koriste za povezivanje računara uz korišćenje HUB-ova, sa standardnom brzinom od 100 megabita u sekundi. Posebno dobro svojstvo računarskih mreža sa UTP kablovima je otpornost sistema na kvarove koji mogu da nastupe na jednoj radnoj stanici, što znači da ukoliko dođe do prekida na jednom delu mreže, ostatak radi bez značajnijih poremećaja.

Kablovi sa optičkim vlaknima se sastoje od velikog broja žila čistog staklenog vlakna veličine čovekove dlake koje se povezuju u kablove, a transfer podataka se vrši transformacijom podataka u snopove svetlosti koji se šalju kroz optičke kablove. Brzina prenosa podataka je od 500 kilobita do nekoliko biliona bita u sekundi. Ovaj prenos je znatno brži i trajniji od prenosa podataka žičanim medijem i odgovara satelitskim sistemima koji omogućavaju prenos veće količine podataka. Teži je za instalaciju od prethodna dva medija ali omogućava povezivanje računara na veće udaljenosti (nekoliko hiljada metara bez regeneracije signala) i otporni su prema delovanju elektromagnetnih talasa (radio-prijemnici i predajnici, fluorescentno svetlo i dr.).

Mikrotalasni sistemi služe za prenos signala visoke frekvencije kroz atmosferu, a koriste se kod telekomunikacija velikog obima. Mikrotalasni signali se prostiru pravolinijski i ne prate zakrivljenost zemlje, tako da se prenosne stanice moraju locirati na svakih 40-50 kilometara. Ovi sistemi spadaju u bežične prenose i ne zahtevaju instalaciju kablova između računara, ali zbog velikog broja potrebnih međustanica povećavaju se troškovi prenosa podataka. Prevazilaženje ovog problema može se izvršiti kombinacijom prenosa podataka sa satelitskim sistemima.

U zavisnosti od načina organizacije telekomunikacionih komponenti radi formiranja mreže može se izvršiti klasifikacija mreža na osnovu geografskog područja koji pokriva i prema vrsti usluga koje obezbeđuje.

Internet je kolekcija mreža, uključujući Arpanet, NSFnet, regionalne mreže, lokalne mreže, univerzitetske mreže, koje su međusobno povezane u skladu sa skupom protokola i servisa nazvanih “Internet protocol suite”. Veoma često se ovaj skup skraćeno naziva TCP/IP protokol, što je pogrešno jer su TCP i IP posebni protokoli, a na Internet-u se koriste i drugi protokoli kao što su UDP i ICMP.

Zbog široke prihvaćenosti naziva, TCP/IP će se koristiti kao sinonim za sve internet protokole i servise. Među najznačajnijim servisima su ftp, telnet, gopher, finger, remote login, computer mail, network file systems, remote printing, remote execution, name servers, terminal servers i dr.