Epikurova etika

Apstrakt: U ovom radu autor će pokušati da predstavi osnovne postulate Epikurove filozofije, gde će posebna pažnja biti usmerena na Epikurovu etiku.

Ključne reči: Epikur, filozofija, etika, zadovoljstvo.

UVOD
Epikurejstvo je jedan od najznačajnijih filozofskih pravaca, pored stoicizma, koji je nastao u postgrčkom periodu antičke filozofije. O ovim filozofskim pravcima, koji jedan drugom stoje u suprotnosti, može se reći i to da su stupili na mesto kiničke i kirenske filozofije, odnosno da je kinička škola prešla u stoičku, a kirenska u epikurejsku filozofiju, pri čemu je njihov
princip uzdignut na jedan viši nivo, dobivši formu naučnog mišljenja. „Epikur je podigao na stupanj misli princip po kome svrhu života sačinjava zadovoljstvo: zadovoljstvo treba tražiti
pomoću misli u onome opštem koje je određeno mišlju. Dok je za predstavnike stoičke filozofije važio princip da se čovekova misao mora pridržavati logosa, tj. onoga što je opšte, dotle je za predstavnike epikurejske filozofije važilo kao princip nešto sasvim suprotno, naime osećaj, ono pojedinačno što je neposredno dato.“1U vreme nastanka epikurejstva i stoicizma
javljaju se i metaforičke predstave filozofije, na osnovu čega se lako zaključuje kako je u okviru ovih disciplina izvršena podela nauke.Tako se filozofija predstavlja kao voćnjak čiji zidovi predstavljaju logiku, drveće fiziku, a plodovi etiku. Ili, da je filozofija živo biće koje ima kosti i nerve koji predstavljaju logiku, krv i meso koji čine fiziku, i dušu koja je u svojstvu etike. Istorijski gledano, oba pravca nastaju u vreme raspada helenskog polisa i nastanka velikih helenističkih celina. Nastaju u vreme gubitka tradicionalnog morala zajednice i nastoje da daju životne smernice za svet pojedinaca koji moraju sami da odgovore na pitanje kako živeti, da se izbore za svoju slobodu, što znači da ostanu nezavisni od svega što može da im bude dato ili oduzeto. Iako se međusobno ova dva pravca dosta razlikuju, ipak se slažu u sledećem: dok jesmo – smrti nema; važno je živeti u skladu sa prirodom; i bogovi se ne mešaju u stvari ovog sveta. Epikurejstvo je bio jedan od velikih vladajućih životnih tipova kasnijeg antičkog sveta, mnogi ga nazivaju antičkom filozofijom života. U njemu se čovekova životna sudbina i ciljevi
kulturnog razvoja postavljaju u središte problematike, odnosno čovek, kao društveno-etički problem, postaje žarište svih pitanja. Ljudski napredak i ljudska sudbina postaju osnovni
problemi naučne misli, a životni ciljevi i ljudska sreća postaju smisao i vrednost svakog događanja. U tom smislu, epikurejska filozofija postoji zbog čoveka i za čoveka i njen smisao ja da bude pomoćnica ljudskoga života. To je pravac koji nije posredovao ili se stapao sa idealima hrišćanstva, zapravo je odbojan hrišćanstvu. Po crkvenom shvatanju je pravi predstavnik bezbožništva i poricanja onog sveta, gajenja čulnosti i odsustva viših životnih ciljeva. Jedino epikurejska filozofija, sa svojim priznavanjem ovog sveta, sa svojim bezuslovnim poricanjem svake veze između prirodnog toka stvari i bogova, nije pružila nikakav oslonac shvatanju da je onaj svet izvesniji nego ovaj i zbog toga nijednu drugu filozofiju predstavnici crkve nisu više progonili nego Epikurov sistem. Pravac je dobio naziv po svom osnivaču Epikuru sa ostrva Samos (324-270 god. p.n.e.), za koga se može reći da je poslednji filozof koga je dala Atina. Njegov prvi učitelj bio je platoničar Pamfil, koji nije mogao da četrnaestogodišnjem dečaku pruži ono što je tražio, zbog čega je svoje učenje nastavio u demokritskoj školi kod učitelja Neusifana, gde je i dobio osnovu za svoje materijalističko shvatanje prirode. Kasnije je, po dolasku u Atinu, pratio predavanja na Akademiji i u Likeju, da bi 307 godine p.n.e. osnovao svoju školu. Sam sebe je smatrao autodidaktom u smislu da je svoju filozofiju proizveo sasvim sam, ali to ne znači da nije proučavao spise ondašnjih filozofa i slušao njihova predavanja, šta više osnovu za svoju fiziku našao je u Demokritovom učenju. Imao je veliki broj učenika, kod kojih je uživao ogromnu ljubav i poštovanje i koji su i posle njegove smrti ostali odani njegivim učenjima da su čak smatrali prestupom ako bi na njima išta izmenili. Tom njegovom „diktatorskom dogmatizmu“ , odnosno zahtevanju od učenika da neke delove njegovih učenja uče napamet, da ih nikako ne dovode u sumnju i da ih ne menjaju, stoji blaga, prijatna i čovekoljubiva narav prema većini ljudi.4
Škola je bila smeštena u njegovom vrtu, zbog čega su i dobili naziv „hoi apo ton kepon“5, a zbog velikog uzajamnog poštovanja i odanosti prema učenju, ličila je na neku čvrstu zasebnu državu. Umro je u sedamdeset i drugoj godini života, posle četrnaestodnevnog bolovanja, a kako se iz njegovog testamenta saznaje, svoju kuću i imanje zaveštao je školi.