Faktori nastave

Uvod

Tema mog rada je PLANIRANjE NASTAVNIKA ZA OBRADU NASTAVNE JEDINICE.  Da bi smo obrađivali ovu temu prvo moramo znati osnovne pojmove a to su:

Nastavni plan i nastavni program.
Nastavni plan je školski dokument kojim se propisuje:
vaspitno – obrazovna područja odnosno predmeti koji će se poučavati u određenoj školi, redosled poučavanja predmeta po razredima i broj sati nedeljno za pojedini predmet. Nastavni program je školski dokument kojim se propisuje raspon, dubina i redosled nastavnih sadržaja pojedinog nastavnog predmeta. On je konkretizacija nastavnog plana. Uspeh nastavne delatnosti zavisi o načinu i kvalitety pripremanja učitelja za nastavu.
Učiteljsko zvanje jedno je od rietkih u kojem je priprema za rad vrlo značajna. Značajna je zato jer učitelj provede svakodnevno u razredu nekoliko sati i što ima pred sobom učenike različitih individualnosti. Pripremanje za nastavu je permanentan proces koji se provodi paralelno s nastavnim radom i traje dok učitelj u tom zvanju radi. Osnovne etape nastavnog rada ili osnovne komponente nastavnog procesa. Pomoću njih se određuje osnovna struktura ili tok nastave.

1. Pripremanje učenika za nastavu
2. Obrada novih nastavnih sadržaja
3. Vežbanje
4. Ponavljanje
5. Ispitivanje

 Nastavnik

Nastavnik nije samo predavač svog predmeta nego i vaspitač. On je nosilac celokupnog vaspitno – obrazovnog rada u školi. O njemu, njegovom obrazovanju i sposobnostima, njegovu moralnom liku, odnosu prema radu, materijalnim i duhovnim vrednstima zavisni su rezultati i uspeh toga rada. To znači da njegova vaspitna funkcija pretpostavlja i traži posebno obrazovanje, posebne ljudske i moralne kvalitete. Neposredni uticaj nastavnika na učenike izvanredno je vredno vaspitno sredstvo i nije ga moguće nadoknaditi drugim uticajima. Potrebno je naglasiti 5 bitnih obeležja nastavničkog poziva i pet temeljnih pretpostavki za uspješno odgojno đelovanje. 1) Nastavnik mora biti moralna, celovita i stabilna ličnost, snažne volje i čvrstog karaktera. 2) Nastavnik mora biti vrlo obrazovan i kulturan čovek, širokih pogleda, svestranog opšteg obrazovanja i opšte kulture.
3) On mora poznavati svoje stručne predmete koje predaje u školi i zastupa u životu. Drugim rečima mora biti dobar stručnjak na određenom području. 4) Usporedo s time mora posedovati pedagošku kulturu, teorijsko i praktično pedagoško obrazovanje, odnosno mora imati razvijen smisao i sposobnosti za vaspitni rad. 5) Uspeh vaspitnog rada podrazumeva pozitivan odnos, određeni interes, optimizam, ljubav, oduševljenje, tj. Da nastavnik voli svoje znanje i vaspitni rad, da veruje u čoveka i uspeh svoga rada, da voli mlade ljude i da im se zna približiti, da pokazuje zanimanje i razumevanje za njihove probleme, sarađuje s njima u njihovu rješavanju, da poštuje ličnosti svojih učenika i da se pozitivno odnosi prema njima.
U tradicionalnoj školi nastavnik je bio medijator, posrednik između nastavnih sadržaja i učenika. On je bio isključivi organizator vaspitno – – obrazovnog procesa, a odnosi na relaciji nastavnik – učenik bili su zasnovani na hijerarhijskim razlikama. Uloge suvremenog nastavnika su sledeće:

• Poučavanje učenika u svrhu sticanja znanja, veština i razvoja sposobnosti (obrazovanje učenika, polaznika).
• Poučavanje učenika u svrhu usvajanja ili promene vrednosti, stavova i navika (vaspitanje učenika, polaznika).
• Učestvovanje u procesima razvoja škole, odnosno u razvoja procesa obrazovanja i vaspitanja, zajedno s ostalim članovima obrazovne organizacije, inspektorima, savetnicima i stručnjacima iz razvojnih službi; razvojna uloga. Nastavnik sve više postaje animator i terapeut, odnosno regulator vaspitnog procesa, a ne samo informator.

Učenik

Učenikova slika o sebi je u najvećem broju slučajeva vrlo povoljna, bez obzira što nastavnici ili roditelji mislili o njima. To je pozitivna osobina mladih koju treba dalje razvijati. Učenici o sebi imaju vrlo visoko mišljenje, ne samo za vreme adolescencije, kada se mlada ličnost anatomsko – fiziološki i socio – pedagoški bitno mijenja i postaje kritičko destruktivno orijentirana, nego i u svim drugim fazama razvoja. Povoljno mišljenje o sebi učenici očekuju od svojih nastavnika. Nalaze do kojih je došla M. Bratanić (1980.) ukazuju na potrebu osposobljavanja nastavnika za pravilnije socijalne percepcije učenika. To procenjivanje može nastati i kao posledica halo – efekta, pogotovu kad se o jednoj lošoj osobini učenika procenjuje njegova kompletna ličnost. U svemu tome su bitni i emocionalni stavovi nastavnika.

Najlepši i najburniji deo života deca i mladi provode kao učenici, u školi ili drugim vaspitno – obrazovnim institucijama. Tu stiču osnovna znanja, navike i sposobnosti, izgrađuju naučni pogled na svet, osposobljavaju za nastavak školovanja/studiranja, dobijaju iskustva za profesionalno zanimanje. Samovaspitanje i samoobrazovanje (auto – edukacija) su bitne odrednice suvremene škole i edukacije. Autoedukacija je u uskoj vezi sa položajem učenika u procesima vaspitanja i obrazovanja. Ona će biti delotvornija u onoj meri kojoj je učenik u aktivnoj, subjekatskoj poziciji i to u svim vrstama, oblicima i sadržajima nastave i u svim fazama nastavnog procesa. Suvremena škola vaspitanja stvaralačke ličnosti i to je njen trajni zadatak.
Sve će to doprinositi da učenici do znanja, a time i do svoje prave uloge, dolaze različitim postupcima, metodama, sredstvima, u različito vreme i na različitim mestima. Za učenje će koristiti svoje postojeće sposobnosti, ali će novostvorene sposobnosti doprineti još većem obogaćivanju njihovog života i stvaranju novih sposobnosti. Tako se učenje javlja kao relevantni faktor u razvoju deteta, mlade ličnosti. Učenici sami dostižu ciljeve učenja i formiraju vlastite poglede na život i svoje uloge u svemu tome.
Učeniku treba omogućiti takav vaspitni proces razvoja koji će pomoći razvoju njegovog vlastitog identiteta. To znači da će učeniku biti moguće:

• razvijati, opažati i izražavati vlastite potrebe i interese,
• razvijati i slediti vlastite ciljeve,
• delovati samostalno s vlastitom odgovornošću i s vlastitim smernicama,
• isprobati mogućnosti i granice vlastite sposobnosti delovanja,
• razvijati u ophođenju s drugima samostalnost i odgovarajuće oblike razgraničenja,
• osećati se jednako vrednim, tj. Upoznati vlastitu vrednost i ne vezati je za dobro ponašanje.