Neuroanatomija zadovoljstva i srece

Emocije su važan pratilac mnogih psihičkih dešavanja i mogu se definisati kao unutrašnja subjektivna stanja praćena odgovarajućim fiziološkim promenama (svedoče o uzbuđenosti), ekspresijom u pokretima lica i tela, emocionalnim ponašanjem i različitim mislima. Emocije imaju adaptivnu funkciju u vidu odgovora na pretnje i mogućnosti u različitim situacijama (Nesse, 1990). Jedna od primarnih emocija je radost (pored gneva, straha, tuge i gađenja) i povezana je sa uspehom u ostvarenju nekog cilja (bilo da ga je postigao sam pojedinac ili neko njemu blizak). Intenzitet zavisi od važnosti koju pridaje tom cilju. Dakle, radost je trenutno emotivno stanje, a (životna) sreća je trajnije osećanje. Veliki broj faktora utiče na nju, ali neka istraživanja pokazuju da su najbitniji prediktori zadovoljstva sopstevnim životom odnosi sa drugim ljudima (Myers, 2000). Ovde će se o sreći govoriti više u smislu radosti, tj.emocije, a ne životne sreće. Dakle, emocije, tj.osećanja su složena psiho-fiziološka iskustva izazvana nekom biohemijskom i sredinskom pobudom, koja može biti doživljena kao prijatna, neprijatna ili oboje. Sreća i zadovoljstvo su prijatne. Odmah nakon rođenja, bebe ispoljavaju zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, a krajem trećeg meseca počnu da ispoljavaju sreću.
Još od najranijih perioda filozofije razmatrano je pitanje sreće i zadovoljstva kod ljudi. Filozofi, kao i naučnici, vekovima su, na različite načine pokušavali da objasne, definišu ova stanja i nađu im korene, kako u socijalnom, odnosno društvenom aspektu, tako i u biološkom. Još od Aristotela smatra se da se sreća sastoji od najmanje dva aspekta, a to su: hedonia (zadovoljstvo) i eudaimonia (blaženstvo) (Waterman, 1993). Naučnicima je nedavno predloženo da dodaju treću komponentu, koja je u vezi sa osećanjima posvećenosti i učešća u životu (Seigman, 2005). Time su naučnici napravili značajni napredak u definisanju i merenju sreće, na osnovu samoprocena subjektivnog blagostanja, tj. dobrog življenja (engl. well-being) (Kahneman, 1999; Ryan i Deci, 2001; Diener, 2003; Seligman, 2005). Treba napomenuti da ne treba nikako mešati hedoničku komponentu sreće sa hedonizmom (težnja zadovoljstvu radi zadovoljstva kao takvog).