Greške i propusti pri izradi prvostepene krivične presude

Uvodne napomene
O metodologiji i sistematici izrade prvostepene krivične presude pisani su referati na prethodnim savetovanjima u Vrnjačkoj Banji, pa se može pomisliti da ova tema više nije aktuelna, odnosno da je tu gotovo sve, uglavnom, poznato. Međutim, raznovrsne greške vezane za pismenu izradu prvostepene presude, koje se uočavaju u drugostepenom krivičnom postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, te veliki broj ukinutih presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. Stav 1. Tačka 11. ZKP, ukazuju da je ova tema i te kako aktuelna. Osim toga, zbog mladih sudija nije na odmet ponovo ukazati na neke greške koje sudovi čine pri izradi presuda, kako se te greške ne bi ponavljanje ubuduće.
U prvom delu referata ukazaćemo na odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje se odnose na pismenu izradu prvostepene krivične presude i neke značajnije stavove teorije i sudske prakse iz ove oblasti. U drugom delu navešćemo neke konkretne primere grešaka i propusta u presudama koje su ispitivane u žalbenom postupku pred Vrhovnim sudom Srbije. Smatramo da je bolje navesti konkretne greške i propuste u konkretnim presudama, nego da se kaže «uočavaju se takve i takve greške», a sve sa ciljem da se ubuduće broj grešaka i propusta (a samim tim i broj ukinutih presuda) svede na što manju meru.

Opšte napomene o pismenoj izradi prvostepene krivične presude U krivičnom postupku sud donosi tri vrste odluka: naredbe, rešenja i presude. S obzirom da se presudom po pravilu konačno rešava konkretni krivično – procesni odnos (za odnosnu instancu) , to je presuda najvažnija odluka koju sud donosi. Zbog toga je zakonom propisano šta sve treba da sadrži i kakva je struktura presude. Krivična presuda (prvostepena) može biti: presuda kojom se okrivljeni oglašava krivim (osuđujuća presuda) , s tim što treba napomenuti da je pojam «osuđujuća» uži od prethodno navedenog pojma, presuda kojom je optuženi oslobađa od optužbe (oslobađajuća presuda) i presuda kojom se optužba odbija (odbijajuća presuda).
Zakonik o krivičnom postupku u Glavi XXIII (član 350. – 362.) sadrži odredbe o presudi, s tim što je za ovu temu posebno značajna odredba člana 361.  ZKP. Osim toga, od značaja su i odredbe člana 89. Stav 1. ZKP te odredbe člana  368. Stav 1. Tačka 11. ZKP, jer su ovom «apsolutno bitnom povredom odredaba krivičnog postupka obuhvaćeni različiti nedostaci u sastavu pismeno izrađene presude»1. Takođe, treba pomenuti i odredbe člana 446. Stav 7. ZKP, člana  521. Stav 4. ZKP, člana 334. Stav 3. ZKP i odredbu člana 78. Stav 4. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnika.  S obzirom da se u krivičnom postupku najčešće donosi presuda kojom se okrivljeni oglašava krivim, to će u referatu biti reči prvenstveno o ovoj vrsti presude.

Uvod presude
Odredbom člana 361. Stav 2. ZKP, propisano je šta sadrži uvod presude, a uvod služi za indivudalizaciju i indentifikaciju odluke, tj. Iz njega se vidi «ko je odlučivao, na koga se odluka odnosi, šta je predmet odlučivanja i u kojim uslovima je odlučivano»

Pri pisanju presude ponekad se ne obraća pažnja na to šta je pomenutom odredbom propisano, pa se čine određene greške, koje se sastoje u tome što u uvodu presude «nema svih neophodnih podataka a ima slučajeva da se unose nepotrebni i suvišni podaci»

Tako na primer često se nepotrebno navodi da je glavni pretres usmen, ne navode se svi datumi kada je održan glavni pretres, i slično, a posebno je značajno da se u uvodu presude
navede datum objavljivanja presude (posebno ako ona nije objavljena odmah po završetku glavnog pretresa). Međutim, «ako uvod ima neki nedostatak, presuda se ne može pobijati po članu 364. Stav 1. Tačka 11. ZKP (sada član 368. Stav 1.  Tačka 11 – S. J.) , jer se odredba tog člana odnosi na izreku i obrazloženje, a ne na uvod presude»

 
Izreka presude
Odredbom člana 361. Stav 3., 4. I 5. Propisano je šta treba da sadrži izreka presude, dok se odredba člana 356. ZKP odnosi samo na presudu kojom se optuženi oglašava krivim. U radovima na ovu temu obično se ističe da je izreka najvažniji deo presude, i ona treba da bude osnov za izvršenje. Ponekad se za izreku upotrebljava termin «dispozitiv», ali je «izreka» zakonski termin, pa ga kao takav i treba koristiti.  Ne može se unapred dati obrazac kako treba da izgleda izreka presude kojom se optuženi oglašava krivim, jer je to faktičko pitanje i zavisi od konkretnog slučaja. Međutim, može se ukazati na neke prihvaćene stavove sudske prakse a koji mogu biti od pomoći pri pismenoj izradi presude. Pre svega, izreka presude mora sadržavati lične podatke za optuženog, koji su propisani odredbom člana 89. Stav 1. ZKP, ali se u praksi sreću slučajevi gde se od ovoga odstupa, pa pojedini podaci nedostaju. Kada je u pitanju ranija  osuđivanost optuženog, u presudi treba navesti: sud koji je doneo presudu (rešenje) , broj i datum presude (rešenja) , krivično delo za koje je osuđen krivičnu sankciju koja je izrečena, te da li je kazna (ako je izrečena) izdržana.

Dakle, nije dovoljno da se samo navede «osuđivan» ili «ranije više puta osuđivan», a posebno ako se ni u obrazloženju presude ne navedu svi pomenuti podaci o ranijoj osuđivanosti. U tom smislu je i sledeća odluka: «U izreci presude nije dovoljno navesti da je okrivljeni osuđivan kao u izveštaju iz kaznene evidencije, već se mora precizno navesti kada je i zašto
osuđivan i da li je i kada izrečene kazne izdržao, i da to odgovara izveštaju iz kaznene evidencije». (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. Broj 397/04 od 13. 04. 2004. Godine i presuda Okružnog suda u Beogradu K. Br. 712/03 od 23. 10. 2003. Godine)

Navedeni podaci služe prvostepenom sudu da upozna ličnost optuženog (njegov raniji život) i izvrši individualizaciju krivične sankcije te utvrdi da li ima uslova za primenu odredaba o povratu, da li postoje uslovi za izricanje uslovne osude i slično, a drugostepenom sudu da proveri da li je prvostepeni sud pravilno i zakonito izvršio individualizaciju krivične sankcije.