Odlomak

ISTORIJA OSIGURANJA U SVETU

Od postanka sveta pa do današnjih dana, čovekov život i imovina bili su ugrožavani raznim rizicima, prouzrokovanim bilo stihijskim događajima, bilo nesrećnim slučajevima. Čovek se sa ovim nedaćama borio na različite načine i kako se razvijalo ljudsko društvo razvijao se i put i sistem odbrane od nevolja koje su ga snalazile. Smatra se, vrlo logično, da je pojava privatne svojine uslovila organizovanu zaštitu imovine koja je bila preteča delatnosti osiguranja.

Moderno osiguranje kakvo danas poznajemo, organizovano na naučnoj osnovi i vođeno od strane lica koja se profesionalno i kvalifikovano bave tim poslovom, u razvijenim pravnim oblicima u kojima se pojavljuje, i sa određenom inetrvencijom države u organizaciji i poslovanju osiguravajućih organizacija, tvorevina je novijeg doba. O takvom osiguranju se može govoriti tek počev od druge polovine XIX veka i početkom XX veka. Međutim, ove usavršene forme su rezultat jednog razvoja koji se proteže kroz čitavu istojiju i čiji se začeci naziru još kod Vavilonaca pre četiri milenijuma: u slučaju gubitka broda, vlasniku se nadoknađivala šteta, a u slučaju da brod stigne na destinaciju, vlasnik je bio dužan da isplati određeni deo dobiti.

Pisani tragovi starih naroda (Feničana, Grka, Rimljana) ukazuju na to da je u tadašnjoj proizvodnji i prekomorskoj trgovini postojala potreba za određenim načinom osiguranja pomorskih prevoza od šteta i gubitaka na moru. U pomorskom prevozu se već tada sve više tražila, ali i dobijala sigurnost da će skupoceni tereti, kao i brodovi koji taj teret prevoze, bezbedno prispeti na odredište, tj. da će se u protivnom za njih obezbediti potpuna naknada za pretrpljenu štetu.

 

 
Stari vek

Pisani tragovi o osiguranju postoje i u Hamurabijevom zakonu iz 2250. p.n.e. u vidu uredbe o međusobnoj obavezi učesnika trgovačkog karavana da nadoknade štetu koja bi nastala u slučaju pljačke. U Siriji i Palestini stočari su osnivali fondove za nadoknadu štete članu kome bi razbojnici oteli stado. Prema hebrejskom Talmudu u Persijskom zalivu primenjivane su Hamurabijeve odredbe za osiguranje trgovačkih tovara, kao začeci pomorskog osiguranja. Hamurabijev zakon razmatra osnovne elemente ugovora, vraćanje zajma i naplatu srazmemo veće interesne stope u odnosu na kontinentalne zajmove.

Ovu vrstu zajma preuzeli su od Vavilonaca Feničani i Indusi i preneli ga u poboljšanoj verziji Grcima sa Rodosa. U 3. veku p.n.e. na ostrvu Rodos razvija se i produbljuje pomorski zajam koji veoma podseća na klasično osiguranje zasnovano na naplati premije. Međutim, trgovcima je često bio potreban i dodatni kapital za opremanje brodova, dokup robe itd., što je stvaralo potrebu za kreditom. Poverilac je istovremeno bio i osiguravač i učestvovao je u riziku plovidbe (zajmoprimac se posle nastupanja bilo kog od predvidenih osiguranih slučajeva oslobađa i duga i glavnice, a dužnik se obavezuje da, ako brod prispe u luku, vrati dug sa mnogo većom kamatom od kopnene). Ovakav vid pomorskog zajma koristili su Atinski Grci u 6. veku p.n.e., a nešto kasnije i Rimljani. Atinski zakonodavac Solon objedinjuje pripadnike istog filozofskog ili političkog ubeđenja u društva – heterie, kao nosioce uzajamnog osiguranja od potencijalne nesreće jednako verovatne za svakog pojedinaca.U starom Rimu, postojala su religiozna udruženja koja su pored ostalog imala i cilj uzajamne pomoći. Članovi udruženja uplaćivali su određeni iznos za prijem u društvo, kao i mesečnu članarinu, i u slučaju smrti nekog člana solidarno snosili troškove sahrane, pomagali su udovice i decu umrlih. Takođe je postajalo udruženje legionara veterana koji su uplaćivali sredstva u zajednički fond da bi se obezbedili u starosti, odnosno da bi zbrinuli svoje porodice u slučaju da poginu u ratu. Zbog značaja osiguranja na makroekonomskom planu u grčkim polisima i Rimskom carstvu angažovala se i država. Rimski patriciji iz Španije tražili su od imperatora novac za vojničke plate, hranu i odeću „koje je trebalo dopremiti galijama pomorskih saveznika“. Rimska država obavezala se da osigura bezbedno prispeće robe za vojnike i da sve pomorske rizike nadoknadi trgovačkim firmama koje su prodavale i prevozile robu iz Španije. Ovde su već bili prisutni svi elementi osiguranja: osigurana suma, rizik, plaćena premija osiguranja i naknada iz osiguranja. Oko 160 godina kasnije Ciceron je pismeno zahtevao da mu se garantuje bezbedan transport novca. Do tada je već bilo uobičajeno da pošiljalac zaključi ugovor sa jemcem o bezbednoj isporuci robe, a ovde se prvi put osigurava novac.

 

 

 

Srednji vek

Posle raspada rimske imperije 5. vek sve do 11. veka o osiguranju nema nikakvih tragova. Zajednice rizika u smislu osiguranja pojavljuju se tek u odviru cehova i gildi koje svojim članovima obezbeđuju naknadu štete od pojedinih rizika. Tragove pomorskog osiguranja postoje u Lombardiji, odakle potiče prva sačuvana polisa iz 1182. godine. Iz perioda od 12. do 15. veka je sačuvano više od 400 polisa, što svedoči o visokom stepenu razvoja pomorskog osiguranja. U posmatranom periodu osiguranje je staleško i počiva na statutarnom uređenju zajednice: statutima se određuje visina doprinosa članova i obim njihovih prva, dok lica izvan esnafa nemaju pristupa zajednici. Ali, to je već doba u kome ponovo oživljava trgovina, naročito pomorskim putem , i kada kasnije dođe do otkrivanja Amerike, ponovo će izbiti svom snagom potreba obezbeđenja od velikih rizika kojima je pomorska trgovina izložena. Osiguranje se u početku još uvek ne izdvaja jasno iz pomorskog zajma, ali kada je katolička crkva (1230. godine) počela da zabranjuje naplaćivanje zelenaških kamata na pomorski zajam, osiguranje postaje samostalni institut. Upravo iz pomenute Lombardije, i Italije uopšte, pomorsko osiguranje se brzo širilo po Španiji, Portugaliji, Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj i Engleskoj, tako da su nastale i prve pisane zbirke pomorskih običaja od kojih su potom nastali i prvi zakonski izvori prava osiguranja: Barcelonska ordonansa (1435. godine), Florentinska ordonansa (1552. godine), a zatim u Francuskoj, u Nemačkoj, i u drugim zemljama.

Vrlo značajno mesto u istoriji pomorskog osiguranja pripada Dubrovniku u periodu od 14. do 16. veka. U to vreme Dubrovnik je bio jedan od najvažnijih trgovačkih centara, sa snažnom trgovačkom mornaricom. Zakon o pomorskom osiguranju donet 1526. godine je dokaz velikog razmaha pomorskog osiguranja. Mada su sve te akcije i institucije imale svrhu nadokanđivanja onoga što se izgubi u dejstvu slučaja, to još nije bilo osiguranje kakvo danas poznajemo. Ipak, taj je cilj, takođe svojstven savremenom osiguranju, učinio da nekadašnje institucije toliko liče na današnje osiguranje da ih neki smatraju njegovim začecima.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Ekonomija

Više u Pravo

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese