Istraživanje medijske slike deteta u Srbiji

UVOD

U savremenom svetu, sa izuzetkom stručnjaka koji se bave decom, znanja odraslih o deci zasnivaju se uglavnom na neposrednom ličnom iskustvu – kao deteta i (najčešće) kao roditelja. Ako se, s jedne strane, ima u vidu subjektivnost i nesistematizovanost ovakvih znanja, a s druge, značaj na njima zasnovanih odluka i postupaka, nemoguće je ne primetiti zapanjujući raskorak između važnosti koja se u javnosti deklarativno pridaje deci i načina na koji se odrasli informišu o njima.
Osim na subjektivnom iskustvu, znanje odraslih o razvoju, karakteristikama i potrebama dece zasniva se još i na popularnoj literaturi o deci i, neuporedivo više, na slici deteta i detinjstva koju plasiraju mediji masovnog komuniciranja.
Shodno društvenim okolnostima i kulturnoj tradiciji različitih društava, literatura koja se bavi decom, kao posebnom društvenom „grupom“, se različito tumači i prihvata, a samim tim ima i različit uticaj na praksu odnosa prema deci. Ona se različitih aspekata posmatra dete i njegove potrebe, sklonosti, sposobnosti, karakteristike i specifičnosti u odnosu na odrasle. Samim tim, deca i njihove aktivnosti, prikazuju se i tumače u skladu sa teorijskim stavovima koje određene okolnosti diktiraju. Literatura koja se bavi problematikom i feomenima predstavljanja dece u medijima, relativno je siromašna, kako kod nas, tako i u svetu. Njena dostupnost, u društvima kao što je naše, relativno mala i po pravilu ograničena na periodična istraživanja koja sprovode medijski analaitičari, komparativne analize medijskih sadražaja i manjeg broj teorijskih postavki.
Velika rasprostranjenost i dostupnost, a samim tim i moć kroz potencijalni uticaj na stavove i ponašanje odraslih prema deci imaju mediji masovnog komuniciranja. Slika deteta koja se u njima iznosi upravo je zbog toga izabrana za predmet ovog istraživanja. Istražujući koliko je i na koji način dete prisutno u medijskim sadržajima namenjenim odraslima, nastojali smo da ostvarimo uvid u možda najznačajniji od mehanizama formiranja javnog mnjenja o deci.
S tačke gledišta interesa dece, ključno pitanje u vezi s javnim mnjenjem jeste njegov uticaj na one koji donose odluke o deci – pre svega na roditelje i druge odrasle koji se neposredno bave decom, ali i na državne organe i institucije. Formulisanje i ostvarivanje državne politike prema deci – u oblasti obrazovanja, zdravstva i socijalne politike, ali i ekonomije, pravosuđa i informisanja, pa čak i bezbednosti, odbrane i spoljne politike – po pravilu se odvija uz konsultacije sa odgovarajućim stručnjacima. Međutim, postavljanje prioriteta u ovoj oblasti i način na koji se deca u jednoj državi stavljaju na društveni, pa i politički dnevni red, nikako nisu nezavisni od javnog mnjenja. Javno mnjenje se, svakako, u najvećoj meri formira upravo pod uticajem medija.
Ulogu medija u formiranju javnog mnjenja i značaj njihovog uticaja na postavljanje društvenih prioriteta dece, uočavaju brojni istraživači u ovoj oblasti. Dejl Kankl i Stejsi Smit ističu: “Način na koji se u jednoj državi shvata detinjstvo, kako se opaža ili stereotipizira ponašanje mladih, kako se tretiraju deca – u pogledu zakona koji treba da ih štite i politike koja treba da im ide u korist – zavise od toga kako decu vide njeni građani. Sve je ovo svakako pod uticajem saznanja koje ljudi imaju o deci, a jedan od osnovnih izvora tih saznanja čine upravo mediji” .
Osnovni cilj istraživanja koje će ovde biti prikazano bio je da ispita sliku deteta koju odraslima plasiraju mediji u našoj zemlji. Odgovor na pitanje koliko je, i kako, dete predstavljeno u medijskim sadržajima namenjenim odraslima pružiće osnov za razmatranje načina na koji takva slika može da usmerava i oblikuje odnos javnosti prema deci. Ovo razmatranje će, očekujemo, bar delimično osvetliti i mehanizam informisanja o deci, koji je često temelj informacija i saznanja, potrebnih za donošenje političkih odluka koje se tiču dece.
Kada se dečja prava i nalaze u centru pažnje medija, to je obično u kontekstu zlostavljanja, eksploatacije dece i senzacionalističkih vesti. Deca se obično sagledavaju sa distance, pri čemu se odslikava slabost koja odzvanja kroz svaku diskusiju o medijima i pravima dece, u kojima se retko dozvoljava mladim ljudima da sami govore o sebi. Ova oblast ćini sastavni deo Evropske medijske regulative, sadržana je u UNICEFovoj povelji o pravima deteta i obrađena je kroz nekoliko preporuka (R – Recomendation) Evropske Unije.
Razvijanje svesti o pravima dece i unapređenje prava dece za medije predstavljaju pravi izazov. Mediji ne smeju o iskustvima detinjstva izveštavati samo nepristrasno, istinito i tačno, već moraju da ostave prostora za različita, drugačije obojena i kreativna mišljenja same dece. Bilo da su u pitanju vesti o dnevnim događanjima, ili složenom svetu stvaralaštva ili izvođačkih umetnosti, svi medijski profesionalci i organizacije za koje oni rade snose odgovornost za prepoznavanje dečjih prava i njihovo ogledanje u svome radu.
U svetu brzih tehnoloških promena, pojavom interneta i globalizacije informacija, komercijalna konkurencija dovela je do primetnog pada standarda u tradicionalnim medijima. Istovremeno, mnoge vlade i državne vlasti manipulišu informacijama preko propisa ili oblika cenzure, često zbog zadovoljavanja uskih političkih ciljeva, umesto da zadovolje potrebe ljudi ili zaštite prava dece. Bilo da su vođeni komercijalnim ciljevima ili da su podložni političkoj kontroli, novinari i medijski profesionalci trpe sve veći pritisak.
Mediji igraju važnu ulogu u razvijanju svesti javnosti o pravima dece, ali mogu biti i ne baš očigledan partner. Već nekoliko decenija, u Evropi, a kasnije i u Americi, skrenuta je pažnja na formiranje moralnih panika od strane medija. U najvećem broju slučajeva, one su upravo vezane za decu, način izveštavanja medija o njima. Iako mediji, kao četvrti stub društva koji ima permanentnu funkciju kontrole, predstavljaju saveznika u borbi proti zlostavljanja dece, kršenja prava, poboljšanju položaja i slično, oni mogu postati i eksploatatori dece, tako što će pokazivati seksualno provokativne slike dece u vestima i reklamama, ili – u najgorem slučaju – kao pokretač za dečju pornografiju, ili izvor informacija za mrežu pedofila.
Ovo su, ujedno i najvažnije predpostevke od kojih će se poći u proučavanju medijske slike deteta. Pregledom relevantne literature u ovoj oblasti nastojaće se postavljanje teorijskog okvira za bavljenje ovom tematikom. Uz sažet pregled rezulata postojećih istraživanja o medijskoj slici deteta u Srbiji, biće prikazani i rezultati vlastitog istraživanja predstavljanja dece u dnevnoj štampi u Srbiji.

 
POJAM MASOVNIH MEDIJA I MEDIJSKA ETIKA

Kratka istorija razvoja etičkih načela

Etička načela u novinarstvu izvedena su iz opštih etičkih načela koja datiraju još iz Antičke Grčke. Najveći doprinos postavljanju etičkih načela dali su, kroz svoju misao i učenje, Sokrat, Platon, Aristotel i kasnije, u srednjem veku Kant. Zanimljivo je, da se svi pomenuti filosofi bave i kategorijom dijalektike kao pretečom savremenog novinarstva. Stoga je, kao uvod u proučavanje etičnosti delovanja medija, korisno osvrnuti se na korene, nastanak i razvoj etike kao nauke, kako bismo spoznali istorijski razvoj ideje o etičnosti i moralnom delovanju.
Osamostaljivanje etike kao naučne discipline vezano je za Aristotela. Neke vrste vrednosnih predikata srećemo već kod Homera u predfilozofskoj istoriji, kada oni pretpostavljaju vid društvenog poretka. Predfilozofska istorija „dobra“ sugeriše jedinstven kosmički poredak koji vlada i nad bogovima i nad ljudima. Pošto moralni i prirodni poredak nisu oštro razgraničeni, ovi mitovi neizbežno otvaraju pitanje razlike između poretka kosmosa i poretka društva. Međutim, svest o različitim društvenim počecima samo produbljuje ovo pitanje na koje će odgovor pokušati u V veku p.n.e. da daju sofisti.
Sa njima otpočinje antropološki period grčke filozofije, pošto napuštaju bavljenje prirodom kosmosa, a Protagora uspostavlja tezu da je „čovek mera svih stvari“, što u etičkom smislu znači da svako ima pravo da izabere život prema sebi, to jest da ne postoji objektivna nego samo subjektivna istina, to jest „toplo“ ili „hladno“ po sebi; već samo „toplo za ovog čoveka” ili „hladno za onog čoveka“ (Platonov Teetet). Ovako izložena teza predstavlja odbacivanje postojanja objektivne istine kroz relativizovanje. Ipak, sofisti prave razliku između onoga što je po prirodi i onoga što je po ljudskoj konvenciji. Oni izjednačavaju moralno sa konvencionalnim, a predmoralnog i vanmoralnog čoveka, sa prirodnim čovekom koji nema vlastite moralne kriterijume, te je tako oslobođen svih pritisaka od strane društva. Tako dolazimo do obostranog interesa koji pokreće ljude da se udruže u ograničavajućim pravilima koja bi kontrolisala agresivnost i požudu kao i prenošenje sopstvenih prava i sloboda na moćne zastupnike koji će sprovoditi sankcije nad onima koji ta pravila budu kršili.
Relativiziranju vrednosti, koji srećemo kod sofista, suprotstavio se Sokrat tvrdeći da mora da postoji bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno.
Sokratov metod ispitivanja sagovornika nije težio samo da se dođe do zaključka, već da kod sagovornika izazove određene promene. Lakše je uvideti šta nije tačan odgovor nego pronaći pravi. Zbog toga on pojmovno ispitivanje predstavlja kao zadatak koji može da urodi ispravnim i neispravnim rezultatima. Njega više zanima da sagovornika zbuni, nego da predoči svoju jasnu poziciju.
Sokrat je težio da dâ odgovor na pitanja šta je pravda, dobro i vrlina. Kad Sokrat tvrdi da je vrlina vrsta znanja, on je krajnje izričit u pogledu posledica i to argumentuje time da: „Niko ne greši svojom voljom“, svodeći grešku na proizvod intelektualne, a ne moralne slabosti, što će kasnije kod njega kritikovati Platon, tvrdeći da nije važno znati šta moralna vrlina jeste, već kako nastaje.
Da je kod Sokrata vrlina pre cilj, nego postignuće, zaključujemo na osnovu toga da je jedini smisao njegovog propitivanja u tome da stvori samospoznaju u obliku spoznaje sopstvenog neznanja, a ne da dâ odgovor na sopstveno pitanje, (koje se odnosi na pobožnost pravednost i slično).
Sokratov učenik Platon prihvata činjenicu da su moralni pojmovi razumljivi samo na pozadini izvesnog tipa društvenog poretka, kojima se i bavi, nastojeći da pruži opravdanje s obzirom na poredak kosmosa.