Kejnsova teorija

KEJINZIJANIZAM

Dž.М.Kejns ( 1883-1946 ) je bio jedan od velikih mislilaca XX vijeka. Centralna figura zbivanja na intelektualnom, državnom, ekonomskom, filozofsko-političkom planu. Kejnsov fundamentalni doprinos, po riječima R.Skidelskog, je da ne znamo, niti možemo da izračunamo, šta će doneti budućnost. U tom svijetu novac je psihološka sigurnost naspram neizvjesnosti. Najvažniji izvor razumijevanja biznisa poticao je iz njegovog ličnog pravljenja novca: njegovo poznavanje špekulativnog instikta učinilo ga je velikim ekonomistom, zapisao je njegov drug Nikolas Davenport. Svoju nacionalnu reputaciju stiče objavljivanjem brošure Ekonomske posljedice mira, pošto je napustio britansku delegaciju na Versajskim pregovorima. Važno poglavlje u njegovom životu vezano je za kritikovanje Čerčilovog povratka zlatnom standardu, 1 = 4.86 $. U čuvenom pamfletu Ekonomske posljedice g. Čerčila, Kejns je ukazao da će precenjena funta za oko 10% usloviti pad izvoza, pa će potreba da se održi konkurentnost, izvršiti pritisak na nadnice, da se one smanje, što će dovesti do talasa štrajkova. Bio je to uvid u slavnu Kejnsovu sekvencu, rigidnosti nadnica i mehanizma prilagođavanja, pa kao rezultat takvog razmišljanja nastaje i njegova knjiga Kraj lesefera.

U svojoj knjizi Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, objavljenoj 1936. god. I koja predstavlja bibliju kenzijanizma, ističe: ” Ideje ekonomista i političkih filozofa i kada su u pravu i kada nisu, uticajnije su nego što se to obično misli. Svijet se stvarno skoro jedino po njima upravlja. Praktični ljudi, koji uobražavaju da su potpuno po strani od bilo kakvih intelektualnih uticaja, obično su robovi nekog pokojnog ekonomiste…ljudi očekuju sa izuzetnim nestrpljenjem izvorniju dijagnozu; kao rijetko kada su spremni da je prihvate, žele da je isprobaju, ako se iole učini tačna.”
”Mada je savremeno stanje makroekonomije nalik bojnom polju na kome su pukovi ekonomista okupljeni pod različitim zastavama, naše je mišljenje, da bi se trebalo oduprijeti iskušenju, da se ustanovi nekakav restriktivni i jedinstveni konsenzus, i to zato što je malo vjerovatno da pravi odgovori mogu proisteći iz nekakve čiste ekonomske dogme, zaključuje B.Snoudon.”
Tokom historije, nastalo je dosta ekonomskih škola, koje možemo razlikovati po njihovom mjestu u razvoju makroekonomske misli i njihovom glavnom doprinosu makroekonomskoj analizi. Središnje mjesto u Kejnsovoj ekonomiji pripada ideji efektivne tražnje, u uslovima zaostajanja tražnje za ponudom, proizvodnja se, ako se ništa ne učini, mora smanjivati da bi se na nižem nivou uspostavila ravnoteža, samo sada na nivou ispod pune zaposlenosti. Svijetska depresija dvojako je podstakla njegovo mišljenje: prvo, konačno su raspršene iluzije u delotvornost monetarne politike i drugo, pažnja je skrenuta sa Britanije na SAD. U središte interesovanja dolazi pitanje: Šta je to što određuje obim proizvodnje u novčanoj privredi?

Tri psihološke sklonosti:

1. potrošnji pojedinaca/potrošača
2. investiranju poduzetnika i
3. preferencija likvidnosti imalaca novca

Neposredno pred rat, 1939.god. u nizu memoranduma i članaka razvija Kejnsov plan, koji je trebao da bude osnovica svetskih finansija: na osnovu tekućih zlatnih rezervi, emitovala bi se svijetska valuta-bankor; zemlje bi se zaduživale do tog iznosa, a u slučaju prekoračenja bi im bili stavljani dodatni krediti u uslovima upravljanih relativno fiksnih deviznih rezervi.

KENZIJANSKA ŠKOLA

Ova škola je, škola makroekonomske misli, koja se bavi razmatranjem tražnje makroekonomskih politika-prvenstveno fiskalnim politikama koje djeluju preko multiplikatora-radi smanjenja nezaposlenosti i podsticanja privrednog rasta. Kenzijanska ekonomija je teorija i način mišljenja,u čijem središtu je funkcionisanje agregatne (makro) ekonomije i koja svoju inspiraciju crpe u radovima Dž.M Kejnsa, posebno njegove knjige Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, kao i radovima Kejnsovih mlađih savremenika- R.Harolda i N.Kaldora, R.Kana, Dž.Robinsona i M.Kaleckog, koji su proširili Kejnsovu analizu i na privredu koja se razvija i odnose nadnica i profita u funkcionalnoj raspodjeli dohotka, što je Kejns inače zanemario. Posebno mjesto pripada njegovim teorijskim nastojanjima i praktičnom delovanju, da se zadrži tada postojeća pozicija Britanije u svetskom ekonomskom sistemu. Značajna prekretnica u Kejnsovom životu i radu vezana je za objavljivanje Rasprave o novcu, 1930, gdje se zalaže za takvu monetarnu politiku, koja će obezbediti jednakost dugoročne kamatne stope sa prirodnom kakatom, ali pod uslovom da je štednja jednaka investicijama.

Tri su veoma važna Kejnsova doprinosa:

1. ustanovljenje makroekonomije kao ekonomske discipline
2. kvantifikacija makroekonomskih, državnih bilansa
3. obnavljanje poverenja u kapitalistički tržišni sistem, naspram totalinarnih režima.

DOPRINOS KEJNSOVE TEORIJE

Kejnsova teorija 30-tih godina predstavlja revoluciju na području ekonomske politike, s obzirom na ogroman uticaj Kejnsovih ideja na kreatore ekonomske politike u međuratnom periodu, a naročito posleratnom. Tako veliko interesovanje za Kejnsa proizilazi iz:

1. doprinosa na teorijskom planu;
2. uticaju na kreiranje britanske ekonomske politike;
3. zanimljivim ličnim životom-umjetnosti, berzanskim aktivnostima koje su mu donijele značajan imetak, ućešćem u prijelomnim političkim događajima poput rušenja zlatnog standarda, Versajske konferencije, bretonvudskim pregovorima o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda.

Srž Kejnsovih ideja se nalazi u Opštoj teoriji zaposlenosti, kamate i novca, za koju je sam autor vjerovao da po svojoj opštosti neoklasičnu ekonomiju pretvara u poseban slučaj. Ključna Kejnsova ideja je postojanje nevoljne zaposlenosti, koja pokazuje da kapitalizam nije samouravnotežavajući sistem. Takva nezaposlenost duguje se nedostatku agregatne tražnje, koja predstavlja zbir tražnje potrošača i investitora. Po njemu, ako je agregatna tražnja nedovoljna treba je povećati i to trećim elementom- državnom potrošnjom. Kejns je pri tom arbitrarno pošao od hipoteze, prema kojoj sa rastom dohotka, potrošnja apsolutno raste, ali tako, da relativno zaostaje – i to je nazvano Kejnsovom hipotezom o apsolutnom dohotku. Po toj teoriji potrošnja je veća kod siromašnih, nego kod bogatih, a tokom vremena sa rastom dohotka, biva relativno sve manja. Kejns je smatrao da će problem nedovoljne agregatne tražnje biti sve veći, ukoliko društvo postaje sve bogatije, i da zato neće biti dovoljno investicija, što će prouzrokovati nezaposlenost i društvo gurati u sve dublju krizu. Zato što se procesi ubrzavaju, zbog akceleratorskog efekta na potrošnju i multiplikatorskog efekta na investicije. Тај multiplikatorski efekat podrazumeva međuzavisnost svih od sviju, nedeljivost ekonomske krize koja pogađa sve, neke pre i bolnije, ali i one bogatije i ona je ubijedila javnost, da se intervencionistička ekonomska politika mora primenjivati za otklanjanje nezaposlenosti. Ravnotežu remete injekcije, koje predstavljaju određeni priliv u sistem, kao nove investicije i curenje, odliv, predstavljeno kao štednja. Тeret njihovog uravnoteženja po neoklasici treba da podnese kamata, koja ćw uravnotežiti ponudu sa tražnjom kapitala, baš kao što ponuda i tražnja na tržištu rada određuju obim zaposlenosti i visinu nadnica. Međutim to se ne dešava, jer se neravnoteža sa jednog tržišta prenosi na drugo; pošto je visina dohotka ogređena nivoom agregatne tražnje, kriza je neminovna i kao zaraza veoma brzo se širi. Umjesto autonomnih tržišta, Kejns predlaže njihovo agregiranje, a država treba da instrumentalizuje nivoe investicija i štednje radi realizacije pune zaposlenosti. I upravu tu se nalazi najslabija tačka Kejnsove analize: pretpostavka Kejnsovog, naspram Piguovog efekta je da će transmisija u kojoj primat imaju realni naspram monetarnih agregata pokrenuti privredu i bez plaćanja cene u inflaciji, ili u postkenzijanskoj varijanti u zanemarljivo niskoj inflaciji.