Ljudski rad kao socioloska kategorija

Ljudski rad kao sociološka kategorija

Čovek je oduvek težio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove života i obezbedi opstanak, a to je bilo moguće samo menjanjem i prilagođavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje rada započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima izvodili različite zakljuške o njegovoj svrsishodnosti. Među prvima je bio stoik Panaitije u II v.p.n.e. koji je govorio da su stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i Ciceron koji je u svom spisu “De officiis” (O dužnostima) govorio da čovek radom treba da preoblikuje prirodu da bi ona služila ljudskoj reprodukciji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII veka naučnici poput Džona Loka i Adama Smita ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke o radu kao što su sociologija rada, psihologija rada…
Definicija rada: Odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u nastojanju da i sam deluje ako ne kao prirodna sila a ono bar kao produžena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi.
Ljudi uspostavljaju društvene odnose na bazi različitih radnih aktivnosti; rad povezuje jednog čoveka sa drugim jer postoji mnogo poslova koje nije moguće sam obaviti. Rad je takođe uslovio potrebu za zajedničkim životom u društvenoj zajednici.
Pod sadržajem rada ne podrazumevamo samo celokupnost tehničko-organizacionih funkcija ljudi u procesu rada (stepen razvoja tehnike, predmeta rada, organizacija rada…) već i društveno-ekonomske uslove u kojima se radna delatnost ostvaruje i može imati vrlo složenu strukturu.
Rad se može posmatrati u tri sektora: Primarnim sektorom se smatra neposredna prerada prirodnih resursa (poljoprivreda, energetika, rudarstvo); Sekundarnim industrija a Tercijarnim sektor uslužnih delatnosti.
Rad je prinuda (unutrašnja i spoljna) uslovljena potrebama. Rad je sloboda i samorealizacija. On je čovekovo rodno obeležje, ali može biti i “sredstvo otuđenja” u mnogim varijantama i eksplatacije sa štetnim posledicama za čoveka. Pre svega degradacija ličnosti do psihijatrijskih oboljenja. Od alijeniranog rada beži se po svaku cenu. “Kao đavo od krsta”. Rad je akcija. ljudska akcija tek kada izražava težnje ličnosti. Nema rada (akcije) bez discipline koja može biti nametnuta (ho mo Jaber) i dobrovoljna (poneki umetnik. ali i homo faber, homo rusticus, homo (sub)urbicus samo u slobodnom vremenu).
Rad stvara i zadovoljava potrebe. Potrebe uslovljavaju potrošnju, potrošnja potrebe, a obe proizvodnju. Nastaje začarani krug u kom čovck radi prcviše i zbog prestižne potrošnje. Takva potrošnja, iako se zakonski skraćuje radni dan. zbog društvenog statusa, ali i preživljavanja, implicira “rod na crno “, “svaštarenje” u slobodnom vremenu. Nastaje totalitarizam “totalaInih potreba” iako skraćenje radnog dana pretpostavlja slobodu. Ipak je nesklad na relaciji: kupovna moć-potreba uslovljen društvenim obrascima, kulturnim i islorijskim kontekstom.
Rad je uglavnom potčinjen utililarizmu i prinudnim normama. On “stvara koristi” (A.Bergson) koje sc mogu izraziti ovde, sada i u “kešu “. Klizavi tereni radnog svakodnevlja nose moguću korist j verovatnu dobit. Radnik nijc Robinzon, ali je sve više “čuvar svetionika” (Ž.Fridman) u radnoj sredini i društvenim grupama.
Rad je uvek različita realnost jer ugao posmatranja može biti fizički, biološki, fiziološki, tehnološki, ekonomski, pravni. filozofski, sociološki, moralni itd. aspekt.
Rad je uslov živola u društvu. Čovck nije samo homo faber nego je i “zoon politikon” (Arislotel), političko odnosno društveno biće-homo sociologicus. On obavlja rad u društvenoj (radnoj) grupi.

 
2. Ljudski rad kao sociološka kategorija

Ako želimo da definišemo uslove pod kojima čovek živi i radi, dovoljno je reći da čovek danas ne može zadovoljiti ni svoje najelementarnije prirodne potrebe u domenu metabolizma materija na neposredan i prirodan način.
Možda to zvuči paradoksalno, ali savremeni čovek koji živi u velikim urbanim aglomeracijama ne nalazi više ni hranu, ni vodu, pa čak ni vazduh u prirodnom stanju i slobode za upotrebu. I jedno i drugo i treće potrebno je industrijskim putem proizvesti ili bar prečistiti, zagrejati ili rashladiti i učiniti pogodnim za ljudsku upotrebu. A sve to čovek čini organizovano u okviru određenih institucija. Institucije nisu ništa drugo nego beskrajne mreže formula sastavljenih od normi koje propisuju ljudsko ponašanje – ponašanje pri rukovanju supersoničnim avionima, ponašanje pri matematičkim analizama kompleksnih funkcija, ponašanje prema ocu, policajcu ili šefu države, ponašanje u crkvi i ponašanje u bračnoj postelji. Efekat kršenja svih tih normi približno je uvek jednak. Nepoštovanje tehničkih normi direktno vodi teškim povredama i smrti. Kršenje društvenih pravila nema uvek tako neposredan ali u stvari nema ni blaži efekat. Naprotiv: čovek se često lakše oporavi od fizičke povrede nego od psihičkih trauma koje mu zadaju njegovi najbliži i najdraži. Zato bismo pri određivanju odnosa između čoveka i njegovog rada prihvatili tezu da su biološke potrebe čovekove – potreba za hranom, za vazduhom, kretanjem, svetlošću i druge potrebe, osnovne samo u tom smislu što bez njihovog zadovoljavanja nema ni egzistencije ljudske jedinke. Međutim, zadovoljenje ovih potreba je dvostruko nužno i determinisano i biološki i socijalno jer mora da se odvija kroz organizovane društvene okvire. Tako biološke potrebe guraju čoveka u one društvene okvire u kojima, s obzirom na ograničene mogućnosti koje pruža sama priroda, one jedino mogu biti zadovoljene. Na taj način društveni okvir postaje i uslov bez koga čovek ni biološki ne može da egzistira. Drugo, čovek primarno prirodno biće, danas je u toj meri izmenio sopstveno biće da svaki prirodni deo ili proizvod prirode mora da prilagodi sopstvenoj potrebi. Čovek egzistira prisvajajući prirodu ali istovremeno ono čime se on služi u toj meri oblikuje sopstvenom rukom i sopstvenim duhom, da se faktički više i ne radi o prirodnim predmetima. Prirodno drvo i prirodni kamen dobijaju najčudesnije forme, nova značenja, nove funkcije i neslućene dimenzije.

Šta je bitno kod jedne skulpture koja izaziva potresna osećanja – mermer od koga je sačinjena ili ljudska ruka, um i osećajni svet koji su je oblikovali?
Šta je važnije – činjenica da je svemirska letilica sačinjena od elemenata koji se nalaze u svetu prirode ili ljudsko znanje i veština kojom je napravljena i težnja čoveka da se vine u interplanetarni prostor?