Marija Montesori

1. Uvod
Marija Montesori (1870-Italija – 1952-Holandija) je bila prva žena  doktor medicine u Italiji. Kroz svoj rad sa hendikepiranom decom, razvila je jedinstveni metod obrazovanja, poznat kao Montesori metod.
On je baziran na verovanju u dečiji kreativni potencijal, njihovom nagonu ka učenju i njihovom pravu da budu tretirani kao individue.

2. Počeci rada Marije Montesori
Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine, Montesori se zaposlila u bolnici „San Đovani“ u sklopu univerziteta. Iste godine je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena, na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba da imaju ista prava kao i muškarci. Novinar koji je izeštavao sa kongresa upitao ju je kako pacijenti reaguju na ženskog lekara, na šta je ona odgovorila da „oni osećaju kad neko zaista brine o njima… samo viši slojevi imaju predrasude po kojima žena ne može voditi koristan život“. U novembru 1896. godine je primljena kao asistent u bolnici „Santo Spirito“ u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima i, naročito, sa njihovom decom. Njen rad je zapažen kao „brižljiv“, dok se starala da budu nahranjeni i na toplom, prepoznavala njihove bolesti i lečila ih. Godine 1897. je dobrovoljno pristupila istraživačkom programu u psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gdje je radila sa Đuzepeom Montesanijem, sa kojim će kasnije razviti ljubavnu vezu.
Postavši član univerzitetske psihijatrijske klinike, Montesorijeva je ubrzo počela da se zanima za obrazovanje „retardiranih“ i „nazadnih“. Kada je jedan od vaspitača dеčijeg odeljenja sa gađenjem komentarisao da deca kupe mrve sa poda i jedu ih, Montesori je shvatila da ta deca, ne imajući nikakvog nameštaja u skromnim prostorijama u kojima su obitavala, vape za čulnom motivacijom i aktivnošću ruku, što je takođe pogoršavalo njihovo stanje. Tokom 1897. i 1898. godine Montesori je pokušala proširiti svoja znanja pohađanjem kurseva pedagogije, čitajući Rusoa, Pestalocija i Frebela. Oko 60 godina ranije, Frebel je razvio dječiji vrtić u kojem je naglasak bio na dječijoj igri u ranom dobu života. U toj školi Frebel je razvio niz obrazovnih igračaka koje je nazivao „darovima“, a koji su i kasnije ostali poznati kao „Frebelovi darovi“.
U toku 1898. godine rad Marije Montesori sa decom zaostalom u razvoju je počeo da pridobija više pažnje u naučnim krugovima. Pozvana je da održi predavanje na obrazovnom kongresu u Torinu o obuci hendikepiranih lica. Tu je zastupala spornu teoriju da nedostatak odgovarajućeg staranja o nazadnoj i psihički uznemirenoj djeci uzrokuje njihovo kasnije prestupništvo. Nakon ovog događaja, Montesori se sledeće godine obratila Nacionalnom pedagoškom kongresu, predstavljajući svoje viđenje reforme društva i političke ekonomije kroz reformu školovanja. Ova ideja se i kasnije održala kod Montesorijeve tokom celog njenog života.

3. Dečija kuća
U vreme dok je predavala na Univerzitetu u Rimu, grad Rim se brzo razvijao i u groznici građenja novih i novih zgrada i stalnih variranja potrebe i potražnje, mnoge građevinske firme su dolazile do bankrota i ostavljale nezavršene zgrade za sobom, koje su se brzo pretvarale u skvotere. Jednu takvu zgradu, koja se nalazila u distriktu San Lorenco, spasila je grupa bogatih bankara koji su podelili velike stanove na više malih i naselili ih siromašnim porodicama. S obzirom da je većina stanara radila tokom dana van svojih stanova, novogradnju su brzo ugrožavali dečiji nestašluci, zbog čega su pokrovitelji prišli Mariji Montesori i ponudili joj da se stara o deci da bi umanjili štetu. Montesori je ushićeno prihvatila poziv da radi sa normalnom decom i, računajući na materijal koji je pripremila tokom rada u Ortofreničkoj školi, 6. januara 1907. godine otvorila „Dečiju kuću“ (ital. Casa dei Bambini). Organizovana je mala ceremonija otvaranja škole, ali je malo ko mogao predvideti njen kasniji značaj. Marija Montesori, međutim, tvrdila je da je već tada imala poseban osećaj:
„Imala sam tada čudan osećaj koji je učinio da naglasim da je u pitanju početak poduhvata o kojem će jednog dana celi svet govoriti.“

U školu je uključila brojne aktivnosti i obrazovne materijale, ali je zadržavala samo one koji su decu zaista zaokupljali. Montesori je shvatila da deca koja provode vreme u okruženju koje je osmišljeno da podržava njihov prirodni razvoj imaju moć da sama sebe obrazuju. Kasnije je taj proces nazivala samo-obrazovanjem (auto-edukacijom). Godine 1914. je pisala: „Nisam ja izmislila metodu obrazovanja, ja sam samo dala nekoj maloj deci šansu da žive.“